Tahmasib

„Ja ne znam“, poče on, „koliko vremena može da traje racija — dekadu, mesec ili možda pola godine. Ja ne znam koliko ćete ljudi uzeti za tu raciju — ljude sigurno najbolje, a možda čak i sve. Ja ne znam, na kraju, da li će ta racija dati nekakve rezultate. Ali ja odlično znam, a smatram da i vi to treba da znate pre svega, zbog racije će morati da se obustavi izgradnja stambenih blokova. A, između ostalog, kroz dva meseca treba da stigne dopuna i stambeni blokovi će biti preko potrebni. Na Toplom Sirtu nemamo mogućnosti da damo sobe čak ni oženjenima. Uzgred budi rečeno, ne ide na čast našim inostranim drugovima što se zbog toga pitanja tolika uznemiravaju. Ali, to samo onako, uzgred rečeno. Drugo, zbog racije će se zaustaviti izgradnja fabrike građevinskih materijala. Šta je to fabrika građevinskih materijala u našim uslovima, to treba i sami da znate. O oranžerijama i toplim lejama, koje zbog racije nećemo dobiti ni ovog leta, neću čak ni da govorim. I, treće, i najvažnije, racija će potpuno prekinuti izgradnju regeneracione fabrike. Kroz mesec dana će početi jesenje bure i na izgradnju regeneracione fabrike možemo da stavimo krst.“ Stegao je zube, zatvorio i ponovo otvorio oči. „Vi znate, drugovi, da mi svi ovde visimo o dlaci. Možda ovim otkrivam neke tajne administracije, ali neka đavo nosi tajne: mi smo ovde odrasli i iskusni ljudi! Zalihe vode pod Toplim Sirtom se bliže kraju. Njih već više faktički nema. Već sada mi dovozimo vodu peščanim tenkovima sa udaljenosti od dvadeset i šest kilometara.“ (Za stolom svi počeše da žamore i da se pokreću, a neko čak uzviknu: „A što na to nisu ranije mislili?“) „Ako regeneracionu fabriku ne završimo do kraja meseca, cele jeseni ćemo umirati od žeđi, a na zimu ćemo Topli Sirt morati da preselimo na dve stotine kilometara odavde. Završio sam.“

Seo je i iskapio šolju ohlađenog kakaa. Posle kratke pauze, Ljamin reče:

„Ko je sledeći?“

„Ja“ reče neko. Ustao je omanji bradonja sa tamnim naočarima „načelnik radionice za popravku Zahar Josifovič Pučko. Ja se pridružujem mišljenju Viktora Kiriloviča“, skinuo je naočare i kratkovido pogledao na sto. „Nekako se kod nas sve organizuje kao kod dece: racija — tras, bum-bum, aj, ej… I molim vas: čime se spremate da jurite te pijavice? Možda ćete sesti na metlu, a? Sad vam je Viktor Kirilovič odlično objasnio da kod nas peščani tenkovi donose vodu. A kakvi su to tenkovi? Beda, a ne tenkovi! Četvrtina našeg voznog parka se nalazi u radionicama, a radnika jednostavno — nema. Oni koji umeju da popravljaju — ti ne kvare, a oni koji umeju da kvare ne umeju da popravljaju. Ljudi se ophode sa tenkovima kao da su to naliv-pera — baciš ga i kupiš novo. Ja sam, Nataša, pogledao vaš krauler. Dovesti mašinu do takvog stanja! Još bi čovek mogao da pomisli da sa njim idete kroz zidove…“

„Zahare, Zahare, bliže suštini stvari“, reče Ljamin.

„Hoću da kažem samo ovo. Ja znam te racije. Polovina kola će ostati u pustinji, druga polovina će možda i stići do mene, i vi ćete mi reći: popravljaj. A čime treba da popravljam? Nogama? Ruku nemam dovoljno. A tad će početi: Pučko je ovakav, Pučko je onakav. Pučko misli da radionice ne postoje za Topli Sirt već Topli Sirt za radionice. Počeću da molim druga Azizbekova da mi da ljude, a on mi ih neće dati. Počeću da tražim ljude od druga Nakamure — izvinite, od gospodina Nakamure — a on će mi reći da on ionako ne može da izvrši plan…“

„Bliže stvari, Zahare“, nestrpljivo reče Ljamin.

„Bićete blize stvari kad ne budete imali nijedna kola. Tada ćemo početi da nosimo hranu i vodu na svojoj grbači sa udaljenosti od sto kilometara i vi ćete me upitati: ‘Pučko, gde si bio kad smo pravili raciju?’„

Pučko stavi naočare na nos i sede.

„Loše stoje stvari“, reče neko.

Nataša je sedela kao da je neko udario maljem po glavi. No, kakav sam ja načelnik, mislila je ona. Pa ja ništa od svega toga nisam znala, pa čak nisam mogla ni da pretpostavim, i još sam psovala te starce, za njihov birokratizam…

„Dozvolite meni“, začu se nečiji meki glas.

„Stariji areolog Stručnjak za geologiju Marsa; prim. prev. sistema Livanov“, reče Ljamin. Lice Livanova je bilo pokriveno flekama od sunca, a na licu su se videla dva crna oka koja su bila neobično blizu jedno drugome.