Sin čovečji

Prekinuvši za trenutak žvakanje trave, životinje su ga hladno pogledale. Primećuje da su njegovi mali vodiči nestali sa vidika. »Ja tražim Izvor Prvih stvari«, objašnjava on, a ovi zlatno-crveni preživari počinju da frkću, kopitama riju zemlju, i pogled upiru ka horizontu. I on nastavlja put. Na jednom proplanku, obraslom visokim sivim drvećem, sreće krdo životinja sa vratovima dugim najmanje deset metara. Ove životinje brste lišće sa visokih krošnji. Ova stvorenja mora da nastavljaju evolutivni obrazac žirafa, ali, za razliku od žirafa, njima nedostaje ljupkost i gracioznost pokreta; kao da ih je evolucija iznedrila u jednom trenutku vlastite zlovolje: apsurdno, ove životinje imaju samo tri noge, i na te tri noge se drži njihovo nezgrapno telo iz koga se izvija veoma dugačak vrat. Noge su im čvrste i kvrgaste, sa po tri podjednako udaljena zgloba na svakoj, a vratovi su im zmijoliko povitljivi, i taj kontrast, između donje kvrgavosti i gornje izduženosti, deluje zaista neprirodno i vulgarno. Glave ovih životinja gotovo u potpunosti čine ogromna usta, iznad kojih su smeštene mutne nemirne oči. Životinje marljivo brste lišće sa visokih sivih krošnji, i kako jednu krošnju obrste i udalje se od nje, na njoj neverovatno brzo nikne novo lišće. Uopšte ne obraćaju pažnju na Kleja. On iz znatiželje pokušava da ih uplaši sa nekoliko glasnih uzvika, čisto da bi video kako ova stvorenja trče, ali životinje mirno nastavljaju sa svojim obrokom, ne obazirući se na njegove povike. »Trk!« viče Klej. »Bežite!« Jedna od najvećih životinja okrene glavu, zuri prema njemu jedan trenutak i – gotovo da ne poveruje glasno se nasmeje. Klej oklopljeno telo, i oblikom podseća na nosoroga; sreće, zatim, krdo od desetak hiljada životinja sa širokom njuškom, koje bi lako mogle biti svinje, samo što imaju noge kao u antilope. Pita se gde su lavovi, i nalazi iz iza ovog krda: tri vitka, žutomrka mesoždera, velikih glava, gipkih prednjih nogu, i snažnih, kao u kengura, zadnjih nogu. Leže i zlokobno reže, usta umrljanih krvlju, a oko njih žitava hrpa oglodanih kostiju. Majka sa dva mladunčeta: podižu glave, pokazujući Kleju oči sjajne poput rubina, i nekakve čudne uvijene antene na glavama, ali ne pokazuju ni najmanju želju da njega napadnu. On ih zaobilazi u širokom luku. Pod popodnevnim svetlom on se vuče kroz ovu savanu i, već otupeo od tolike količine čudnovatih stvari, više ne pokušava nijednu od njih da izanalizira i objasni, već, prosto, ovu ogromnu hrpu mesa naziva slonom, a ove tanke životinje gazelama, ovo stvorenje koje je projurilo brzinom munje gepardom, a ovo smešno biće što se gega tamo-amo naziva bodljikavim prasetom – mada mu svest sve vreme govori da su te paralele netačne. Već se spustio mrak, i on se zaustavlja u podnožju jedne patuljaste planine, sačinjene od nagomilanih stena, visoke oko trideset metara. Tu provodi čitavu noć, nemiran, sve vreme zureći u tamu, nastojeći da svojim pogledom smuti sve te svetlucave oči koje iz tame gledaju u njega.

Sledećeg dana izlazi iz savane. Predeo poprima više apokaliptički izgled. Ovo je oblast termičkih poremećaja; iz tla izbijaju gejziri, a svuda naokolo se nalaze jezerca sa ključalom vodom. Tlo je pusto i ogoljeno, svedeno na vlažnu i mrku, ispucalu zemlju. Pogledom isputuje krečnjačke terase, slične kadama za kupanje, na kojima se nalaze plitka jezerca čiju su vodu zaposele alge crvenih, zelenih, plavih, ali i svih drugih boja. Zaustavlja se da osmotri oblak crne pare, koji se iz jedne pukotine u tlu podiže u vazduh sve do visine od nekoliko stotina metara. Prelazi preko mrtvog terena, pokrivenog staklastim talogom, hodajući u cik-cak da bi izbegao isparenja i gasove koji su možda otrovni. Ovde je ponovo dobio društvo svojih ranijih malih vodiča: »Da li je ovo put za Izbor Prvih stvari?« pita on jedno stvorenje nalik sovi, koje visi na grani uvenulog drveta, a ono mu odgovara da samo produži da ide. Bledocrveni gmizavac sa velikim brojem nogu vodi ga, graciozno se krećući, kroz ovaj lavirint od gejzira i barica ključale vode koja preteći mumla sa svih strana. Nebo je ovde sivo-plavo, prekriveno dimom čak i usred podneva. Vazduh ima težak miris, kao od neke hemikalije. Na koži mu se nahvatao sloj od tamnih i vrelih isparenja; kada je prstom povukao po grudima, na tom mestu je ostao trag. »Mogu li se ovde oprati?« pita on jedno prijazno skakutavo stvorenje, pokazujući pri tom nogom prema bazenu iz kog se nije dizala nikakva para, i u kom voda nije ključala. »Nije mudro«, odgovara skakutan. »Nije mudro, nije mudro, nije mudro!« i tog časa voda u bazenu poprimi preteću ljubičastu boju, kao da se u nju, kroz neku podzemni kanal, ulila nekakva kiselina. On ostaje sa prljavim pokrivačem na svom telu.