Sin čovečji

Prolazeći kroz ovaj predeo od ključalih jezeraca i gejzira, on konačno stiže do jednog kamenog grebena, koji se prostire u pravcu od severa ka jugu. Trebate dosta veštine da se popne uz njega jer se greben sa tla diže gotovo vertikalno, a duž njegove ivice ima dosta stena koje bi se mogle odroniti, ali on, pošto ne želi da izgubi čitavu večnost obilazeći ovaj greben, počinje da se penje i na kraju uspeva da se uspentra uz njega. Kada se uspeo gore, sa olakšanjem je primetio da je kosina sa druge strane mnogo blaža. Dok se niz tu stranu spuštao, dobro je osmotrio predeo pred sobom, i ugledavši krajnje neobičan prizor, on je shvatio da je konačno stigao do svog odredišta. Uz prigušeno svetlo, koje kao da dolazi od sunca pokrivenog filterom, on pred sobom vidi potpuno golu, ravnu zemlju: ni grma, ni drveta, ni stene, samo pust ravan predeo, koji se na levu i na desnu stranu prostire dokle god dopire njegov pogled, a u daljini, ovaj predeo se utapa u horizont. Tlo, tako marsovski ogoljeno, crveno je, boje opeke. Tačno ispred njega, a najmanje nekoliko dana hoda od mesta gde je on, iz tla izbija stub svetla i diže se u visinu savršeno ravno, poput ogromnog mermernog stuba. Stub je širok najmanje osamsto metara u prečniku, kako Klej procenjuje, a što se visine tiče, gornji kraj mu se gubi negde visoko u atmosferi. Ima sjaj uglačanog kamena, pa ipak Klej je siguran da on nije sačinjen od neke materije, već da je to pre mlaz čiste energije. U njegovoj unutrašnjosti primećuju se nekakvi pokreti; pojedini slojevi se uvijaju, sudaraju, spliću i mešaju. Boje se svakog časa smenjuju: sada je dominantna crvena, sada plava, sada zelena, sada pak braon. Pojedini segmenti ovog stuba izgledaju gušći od drugih. Povremeno oko stuba stanu da vrcaju varnice. Gore, u visini, stub uranja u oblake, bojeći ih i ztamnjujući pri tom. Klej čuje šištave i krckave zvuke, kao kod električnog pražnjenja. Ovaj usamljeni moćni stub što blista ovde u napuštenoj ravnici učinio je da se Klej oseti potpuno skrhan. To je skiptar moći; to je žiža promena i stvaranja; to je moćna osa oko koje se možda i čitava planeta vrti. Mora da zažmiri da bi se duže zagledao u njegov sjaj. »Izvor Prvih stvari?« pita on. Ali pored njega više nema vodiča, tako da mora sam sebi da odgovori: »Da«, i »Da«, i »Da«, ponovo. Ovo je to mesto. On teturajući kreće napred, prema Izvoru. Pokorava se. Prihvata sve. Daće sebe Izvoru.

34

On stoji na rubu Izvora. Obod mu je od krečnjaka, beo, boje kosti, gladak poput porcelana; nekoliko metara ispred njega, stub svetla izranja iz nepojamne dubine, diže se prema gore, i nestaje u visini. Iznenađen je što, prišavši ovako blizu, ne oseća nikakav poseban efekat. Oseća toplotu, i izvesnu električnu suvoću vazduha, a čuje se i tiho pucketanje ozona; ali on je, ipak, od ovako moćnog mlaza energije, što izbija iz tla, očekivao i nekakvo primereno, mnogo snažnije dejstvo. Stub izgleda nedodirljiv, kao snop džinovskog reflektora. Klej mu se polako primiče, ne zbog straha ili oklevanja, jer njegov put se ovde završava, i on to zna; no, pre nego što ude unutra, on želi da shvati što je moguće više moguće stvari. Stao je na obod, koji je pod njegovom težinom počeo da se kruni, a pojedini komadići krečnjaka poleteli su dole, u ambis. Još uvek stoji na čvrstom tlu, ali kako se pomiče unapred, njegova velika stopala počinju da dodiruju svetlosni mlaz. Još jedan mali pokret, i on će se strovaliti u ambis. Spreman je. Ja sam žrtva. Ja sam žrtveno jagnje. Ja sam sredstvo iskupljenja. Poći će. Počinje da se naginje. Široko širi svoje ruke; rastvara šake, dlanove okreće prema svetlu. Koža stuba kao da je od srebra; sjajna je poput ogledala: on može na glatkoj površini da vidi sopstveno lice – tamne oči, tamni podočnjaci, usne čvrsto stisnute. Vrhom nosa dodiruje stub. On tone u njega; pada; on je bez težine; on je u ekstazi. Njegov pad se vrlo brzo završava. Poput čestice pepela zahvaćene strujom koja je vuče gore, i on biva povučen gore, ka vrhu stuba; lebdi, kovitla se, leluja, kreće se tamo-amo bez ikakve moći kontrole pokreta. Njegovo fizičko telo se rastvara. Ono što od njega preostaje jeste tek mreža električnih pulsacija. Više ne zna ni da li pada ili se uspinje. On je unutar stuba, prolazi iz zone velike gustine u zone blistavog sjaja, menja nivoe povinjujući se ćudima sile koja ga je obuhvatila, i zna samo to da se obrće i kovitla i lebdi tamo-amo u ovoj sjajnom toku koji se zove Izvor Prvih stvari.

U stubu vidi nekakve oblike.