Sin čovečji

Neki od njih su mu čudni i strani. Drugi su mu bliski i poznati. Ovo su obrasci kreacije. Raspoznaje obrise mačaka, pasa, tuljana, zmija, jelena, goveda, svinja, ovaca, rakuna, vidri, bizona, medveda, kamila i drugih stvorenja iz daleke prošlosti. Ta stvorenja su imala svoju priliku; ona su nestala; ostala su jedino ovde, kao esencija. Potom vidi figure životinja iz ovog doba, životinja iz savane, i mnoštvo drugih životinja koje je sreo tokom svog putovanja. Sa njima zajedno pomešane su i kopije bizarnih novih bića. Ove prilike snažno zatitraju pored njega, potom nestanu iz njegovog vidokruga, ostavljajući ga sa sve novim i novim pitanjima. Da li ovi životni oblici tek treba da dođu? Jesu ovo životinje koje su se pojavile i nestale u nekoj eri između njegove i ove? Je li ovo grudvasta fauna iz miocena i oligocena i eocena, zaboravljena već i u njegovo doba? On leluja kroz fantazmagorični bestrijarijum, lebdi između kopita i rogova i razjapljenih čeljusti. Ovde je izvor stvaranja. Ovde je vrelo života. Kako se može odvojiti san od onoga što nije san? Kakve su ove himere, sfinge, gorgone, bazilisci, grifoni, krakeni, hipogrifi, žderavci, brbljavci, meduze, svi ti stanovnici Orka, čitava horda ovih očajnih čuda? Jesu iz porošlosti? Ili iz vremena koje će tek doći? Ništa drugo nego samo, nemirni snovi, košmar Izvora Života?

»Čovečanstvo«, šapuće Klej. »Gde je čovečanstvo? Koga od ljudskog roda ima ovde?«

Vidi sve. Iz magline izranjaju tamne figure, obavljene plamenom, marionete koje pokreće ovaj Izvor. Jeli ovaj smeđi majmun javanski čovek? Jesu li ovi klovnovi što se okolo ludiraju australopitekusi? Ko si ti, džine: čovek iz Hajdelberga? Žao mu je što ne zna više o ovim čovekovim precima. Približava mu se biće sa spljoštenom, ćubom pokrivenom, lobanjom; pogled mu se susreće sa pogledom tog bića, i u njemu otkriva tek daleko srodstvo. Potom, svetlokos i rutav – njega odmah prepozna – pojavljuje se neandrtalac; prilazi Kleju i gleda ga pogledom koji odaje takvu inteligenciju, i takav užas zbog onemogućene borbe, da se Klej istog časa pretvori u nisku od plamenih suza. Ko su ovi ostali? Neznani majmunski preci. Slikari iz pećina. Glodači kostiju iznad Pekinga. Pradavni lemuri. Strpljivi kopači plodnog palestinskog tla. Graditelji zidova. Izumitelji sekira. Kresači kameni. Lovci su mastodonte. Brbljivi vračevi, obojeni žutim i crvenim bojama. Pisari. Faraoni. Astronomi. Ambis iz sebe izbacuje ljudske oblike brže nego što je on u stanju sve da ih apsorbuje. Sve vrste, svaki pokušaj, svaki treptaj ove neverovatno guste krošnje. »Ja sam čovečanstvo«, kaže neandrtalac, i »Ja sam čovečanstvo«, insistira pitekantropus, i gipki australopitekus viče: »Ja sam čovečanstvo«, i kralj sa svog trona govori: »Ja sam čovečanstvo«, i sveštenik u svom hramu izgovara: »Ja sam čovečanstvo«, i astronaut u svemirskoj letilici kaže: »Ja sam čovečanstvo«, i oni svi se kovitlaju kraj Kleja, i nestaju u blistavom svetlosnom mlazu, i Klej šapuće, za svakim od njih: »Ja sam čovečanstvo«.

A kakva su ovo bića koja sada izranjaju?

Sferoidi u kavezima, smrdljivi ljudi-koze, i bića sa škrgama, i bića koja su cela oko, i još mnoga druga, i ona su sva čovečanstvo. On uzvikuje. Peče se na vatri istorije sopstvene rase. »Mi smo oni koji su promenjeni«, oni mu govore. »Mi smo oni koji su sami sebi odredili sudbinu. Ko će za nas svedočiti? Ko će preuzeti odgovornost?«

»Ja ću svedočiti«, on odgovara. »Ja preuzimam odgovornost«.

Oni neprekidno izranjaju, milioni i milioni oblika, i svaki od njih izjavljuje pripadnost ljudskom rodu. Šta on može da učini? On jeca. Ispruža ruke. Svima njima daje blagoslov. Kako je ovakva plodnost oblika uopšte bila dopuštena jednoj rasi? Zašto su tolerisane sve te transformacije? »Hoćeš li nam oprostiti sve naše metamorfoze?« uzvikuju oni prema njemu, i on im oprašta, i čete svih tih promenjenih bića se gube.

»I mi smo sinovi čovečji«, izjavljuju oni koji sledeći izranjaju.

Disači. Jedači. Uništavači. Čekači. Pomagači. Skupljači. Svi stanovnici ovog doba. Klej se pažljivije zagleda u Skupljače, nadajući se da će prepoznati nekog od njih, ali ovi su mu nepoznati, i ubrzo svi nestaju. Čudovišni pomagač prolazi pored njega, izgubljen u svom muljevitom snu. Četa Uništavača. Tri nepokretna Ćekača. Klej oseća, na način kako to nikada ranije nije osetio, ogroman vremenski raspon niz koji klizi; jer on pliva kroz more oblika, čovečjih i pre-čovečjih i post-čovečjih, koji dolaze i odlaze, ostavljajući mu gorčinu u grlu, tražeći od njega utehu, očekujući spasenje, brbljajući, smejući se, jecajući...

»Hamere?« doziva on. »Serfis? Ti? Bril? Aneglon? Ninamen?«