Sin čovečji

Prelaze okean. »Vidim Plivače!« uzviknu Bril, i Hanmer odluči da dopusti Kleju da pogleda ta bića. Zbog toga se spuštaju za nekoliko hiljada metara. Odmah ispod površine vode vide se nekakve kitolike životinje, išarane zeleno-zlatnim mrljama. Svaka od ovih životinja dugačka je najmanje tri stotine metara, i ima samo jedno oko, veličine fudbalskog stadiona, koje je smešteno pri vrhu spljoštene lobanje, kao i dva rutava kraja koji trepere na mestu gde se telo završava. Kleju je dopušteno da uspostavi kontakt sa njihovom mislima. To mu izgleda kao da luta kroz nekakav koralni sprud tropskog mora: plitak ali vrlo složen. Misli Plivača su izuvijane i isprepletane, i u obliku baroknog reljefa pružaju se duž ogromnog prostranstva njihovih duša; te misli pokriva bogat i raznobojni sloj sasa, holoturija, morskih sunđera, školjki, rakova i raznih vrsta mekušaca. Između isprepletanih delova njihove mentalne strukture puze rakovi sa mnogobrojnim klještima i okruglih očiju, krabe sa dugim nakostrešenim bodljama, smireni morski konjici, morski puževi, morski ježevi i morske zvezde. Svetlucavi ležaj od belog peska nalazi se ispod svega ovog. Ipak, kada se oprezno zaputio između isprepletanih niti njihovih misli, Klej shvati da su mu one u suštini strane: ne može da razume ništa od onog čega se dotakne.

»Jesu li i oni ljudi?« upita on Skupljače.

»Nisu«, odgovori Hanmer. »Oni su samo životinje.«

»Kako mogu da plivaju blizu površine vode, ako su ovako velike? Kako mogu da pronađu dovoljno hrane? Kako uspevaju da spreče gravitaciju da ih ne raskomada?«

»Oh, oni često bivaju raskomadani«, odgovori Hanmer. »Za njih to nije važno. Posle toga, njihovi delovi se ponovo spoje.«

Spuštaju se još niže, i sada gotovo da mogu da dodirnu ta ogromna proždrljiva ostrva mesa. Nekoliko Plivača okreće svoje ogromno zlatno oko ka njima. »Nemoj na nekog da staneš«, upozori ga Hanmer. »Potonućeš u njega.« Klej sada iz veće blizine ispituje spletene misli Plivača. Prati niti koje se uvijaju i račvaju, sve dok se ne oseti potpuno izgubljenim u toj šumi od blago izuvijanih morskih niti. Jesu li ovo ajkule? Barakude? U čitavoj toj zbrci njihovih misli izdvaja se samo jedan koherentna misao. Moćna i snažna misao, oličena u ovom prizoru: jedan Plivač leži mrtav na obali, pocrneo, zahvaćen truljenjem, i pokriven mnogobrojnim obalskim lišajem, a nad njim se nadvijaju lešinari koji su doleteli iz svih krajeva zemlje. Ova slika se gubi i Klej je opet suočen sa nerazumljivim lavirintom njihovih koralnih misli. »Moramo da idemo«, promrmlja Hanmer. »Zar nisu čudni? Zar nisu divni? Mi ih često posećujemo. Mislimo da su oni originalni i okrepljujući.«

»Mi volimo životinje«, doda Ninamen.

Kreću gore. Preleću preko staklastog mora. Ubrzo se ukazuje obala, zemljište kestenjaste boje, oivičeno niskim zbijenim drvećem. Ovde je rano jutro. Ovaj kontinent deluje dosta grubo: pun je ulegnuća i jaruga, sa rebrastim planinama razbacanim unaokolo. Boje koje on od gore uspeva da razazna jesu: siva, plava, crna i tamnozelena. Putuju dublje u unutrašnjost ovog kontinenta, da bi se iznenada spustili na jednu zaravan. Ispred njih se diže jedna visoka planina, glatka i bez drveća. Malo iznad sredine ove planine, sa njene istočne strane, nalazi se ogromna rana, mesto odakle su pokuljale tone kamenja, otvarajući prolaz u mutnu unutrašnjost planine. I na ova) prolaz Haos je izbio u svet.

»Ne razumem«, blago reče Klej. »Samo gledaj. Samo gledaj.«