Sin čovečji

Hanmer, Ninamen, Angelon, Ti, Brili Serfis – skupa imaju tek dvanaest ruku. A on oseća da ga sada dodiruje više od dvanaest ruku, mnogo više. Ne otvarajući oči, pokušava da izoluje zonu svakog dodira, i da izbroji ruke. Nemoguće. One puze svuda po njemu. Stotine ruku.

Uplašen, on otvori oči. Nad sobom vidi tamu i nekakva isprepletena vlakna. Iznad njega nema nijednog Skupljača. Ko ga dodiruje? Konačno shvata. Ruke pripadaju trouglastom drveću, koje se povilo duboko unapred, tako da njegov vijugave grane gotovo dodiruju tlo. 'Svaka grana na svom kraju ima ruku, sa šakom i prstima; svaka od tih ruku sada tumara njegovim telom. Nije li to opsceno, biti milovan rukama koje pripadaju drveću? Ne usuđuje se da otpuzi nazad. Boji se da ako načini i najmanji pokret koji bi značio povlačenje, da bi ga ove ruke mogle zgrabiti za gušu i zadaviti. Ili će mu iskidati udove. Ne želi da iskušava svoju prilično istrošenu snagu protiv snage ovog drveća. Pokorava im se, pun straha. Ponovo zatvara oči. Prepušta se drveću.

Ruke nastavljaju da tapkaju po njemu, klizeći sve češće ka njegovim preponama, igrajući se njegovim mudima, trljajući njegov kurac. Idiote – govori on sam sebi. Perverznjaku. Dopustićeš da ti ga drveće izdrka. Podigni se. Rasteraj te prljave ruke što mile o tebi! Kome ćeš odavde otići? Patkama, sa kojima ćeš imati snošaj? Lososima koji će ti ga sisati? Sve se u njemu komeša i opire ovim dodirima. Napet je, zategnut, ljut. A ovo drveće deluje sasvim smireno. Ti bi trebalo da pregledaš sopstvenu glavu. Gde su tvoja osećanja? Gde ti je stid? Ovo je prljavo. Pokaži da imaš kičmu. Ruke k sebi! Odbite! Dalje od mene! Zar mislite da sam ja neki nastran tip? Vi, najogavnija stvorenja koje sam ovde video. Ali, on ne čini nijedan pokret. Jedino što, pun zlovolje, sve ove misli premeće u svojoj glavi.

»Ljubav. Ljubav. Mi smo ljubav.«

»Ko je to rekao?«

»Sve stvari su jedno. Ljubav je sve.«

»Prepusti se. Daj se.«

»Ne.«

To njegovo ne poput rakete poleti ka suncu. Svet uzdrhta. Oblaci pocrveneše.

»Da», govori drveće. »Da. Da. Da.«

»Da.«

»Ljubav.«

»Ljubav.«

»Predavanje.«

»Predavanje«

»Sve.«

»Sve.«

»Toplina.«

»Toplina.«

On je savladan. Neće se boriti protiv njih. Sada je u ritmu događaja – sa stopalima položenim na tlo, ramenima koja se taru o travu, sa glavom zabačenom unazad, izvijenih leđa i odignute stražnjice – on miče svoje kukove prateći ritam pokreta ruku drveća. Gura svoj uspaljeni ud u slatku klizavu ruku koja se bila obavila oko njega. Izvlači ga. Opet gura u ruku, izvlači, gura. On je rob zadovoljstva. Čuje hor-ve kako pevaju. Čuje jecanje u visini, nalik zvonjenja zvona, i taj zvuk pada na zemlju u obliku blistavih zlatnih suza. Čini mu se da je blizu vrhunca: svi mišići njegovog tela se trzaju i podrhtavaju, čak i mišići usana. Ali osećaj ekstaze se razliva po čitavoj koži, a on nije u stanju da ga usmeri ka sredini svog tela. Na taj način osećaj ekstaze je i prošao: ostavljajući Kleja zadovoljnog, ali ne i zadovoljenog. Uzbuđenje ponovo raste, jer ta ruka (ili možda neka druga ruka?) ne želi da se odvoji od njegovog uda, i on ponovo svoj ud gura napred-nazad, uživajući u vlažnoj klizavosti dlana, i najednom čitava ova aktivnost poprima prave kosmičke dimenzije, i on iz sebe počne da emituje čista erotska strujanja, suviše opšta da bi bila samo seksualna, i uz uzdahe on stane da uranja u izmaglicu najzraznovrsnijih radosti. I ponovo se to dešava, samo ovaj put on klizi preko tačke koja znači tu neodrešenu ekstazu, i sada dodiruje mesto čiste seksualne vreline, u kojem se njegova palica izvija i raste, da bi ispunila nebesa i na kraju eksplodirala izbacujući iz sebe blistavi plamen. Oseća da se, kako strast raste, mišići njegovog lica sve više grče: golih zuba, raširenih nozdrva i široko otvorenih očiju, on doživljava orgazam i šalje plamene mlazove van sebe, osluškujući kako oni uz jeku truba klize dalje kosmosom. Klone. Ruke sa drveća ga oslobađaju. Oglašava se veličanstven gong. Dok se ovako ošamućen, okupan slašću povlači nazad, on shvati da je Ispunjavanje dolina otpočelo.

Skupljači otklanjaju nejednakosti iz zemaljske sfere. Sva neravna mesta oni poravnavaju. Svaka planina i svako brdo učinjeni su niskim, Kako se planeta okreće, oni lebde oko nje, gurajući dole svaku izbočinu, ispunjavajući jaruge i jame, kao i svako drugo udubljenje, onom masom koju su dobili snižavanjem planina i brda. Sve nesavršenosti su prevladane. Svet će postati glatka bešavna kugla, blistavi beli oblutak koji pleše u svojoj orbiti.