Sin čovečji

Promene se brzo odvijaju. Već su čitavi kontinenti sravnjeni. Moćni planinski venci su zdrobljeni, i sada su elegantno raspoređeni u udubine i ulegnuća. Klej je svestan ovoga i bez napuštanja svog mesta ispod drveća, kao što zna i to da je na neki način i on pomogao da se prikupi energija za ovaj titanski poduhvat. Ali on sam ne čini ništa. Ne vidi Skupljače, ali oni mora da su tamo negde gore: šest kovitlaca snage koji kruže svemirom, menjajući i preudešavajući Zemlju. Ništa neće odoleti njihovoj sili. Oni koji su već podesili tamu i podigli more i otvorili zemlju, sada će ispuniti doline, i svet će postati mesto za korak bliže savršenstvu.

Skupljači sada stižu i do mesta gde on leži.

Sa istoka se podiže talas materije, koji klizne preko njega i stane da briše sve neravnine okolnog terena. On je prikovan za tlo. Ponovo je ukopan, ali ovaj put drugačije nego što je to bio sa Čekačem, jer je on tada prosto boravio ukopan u tlu, u koje je pustio i korenje. A sada se uistinu spojio sa tlom, postao jedno sa njim. Postao je delić planete koja se okreće. On nema oblik. On nema individualno postojanje. On je zrnce peska. On je komadić kvarca. On je ilovača. On je bazalt. On je usijana magma.

Umiren je. Pomišlja da bi sada čak mogao ponovo da zaspi.

»Zdravo?« čuje se Hanmerov glas iz daljine. »Klej? Klej? Zdravo?«

»Ja sam ljubav« govori Ninamen iz drugog pravca.

Serfis kaže: »Smrt je pomalo nalik na ovo. Probaćemo je svi zajedno.«

»Zdravo«, kaže Ti. »Zdravo«, govori mu i Bril. »Zdravo? Zdravo? Zdravo« To je Angelon. Pokazuje mu sunčevu svetlost koja klizi po biserno glatkoj površini Zemlje. Čini se kao da bi od njega želeli aplauz za svoj rad. On nikako ne reaguje. Pokušava da zaspi.

»Zdravo«, kaže Hanmer.

»Ja sam ljubav«, govori Ninamen.

»Kada ćemo da umremo?« pita Serfis.

On i dalje ćuti. I Greška počinje da ieca, čuje se pucanje savršeno glatke kože sveta. I podižu se planine. I doline uranjaju u tlo. I rupe i jaruge otvaraju svoja usta. Ali sve to nema nikakvog značaja. »Mi smo obavili obred«, kaže Hanmer. »Šta sledi nakon toga, to nije naša briga.«

24

Ostao je samo još jedan od Pet obreda da se izvrši: Oblikovanje neba. Oni ne žele da mu kažu kada planiraju da ga izvrše, kao ni to kakav će taj obred biti. Klej obred zamišlja kao apokalipsu, sa plamenovima koji palacaju nebom, kako i dolikuje da se završi ciklus transformacija. Možda će svet tada stvarno biti izmenjen. Možda će se pojaviti nova ljudska vrsta. Možda će se sa neba začuti jeka truba. Oni uz smeh odbacuju sva ova njegova nagađanja, i kažu mu da bude strpljiv. »Predviđanje je greh«, kaže zamišljeno Hanmer.

»Greh? Šta vi znate o grehu?«

»Oh, i mi imamo svoje grehe«, odgovara Hanmer.

25

Desila se geološka nezgoda i Haos je izbio u svet. jedna od Hanmerovih ptica donela je tu vest; Skupljači moraju odmah poći tamo da to vide. »Pođi sa nama«, kažu mu oni. »To može biti i vrlo lepo, ko zna?«

Neće da gube vreme hodajući. Udaljenost je suviše velika. Umesto toga oni se rastvaraju, počinju da lebde. Poleću gore zajedno sa Klejom. U obliku zujećih sivo-zelenih traka oni se šire nebom, stvarajući pri tom različita elektromagnetna zatamnjenja koja počinju da varniče i šište u jonosferi. Pogledavši dole, Kleju se učinilo da vidi rutu svojih nedavnih lutanja, ali u to nije siguran. Sa ove visine sve izgleda zamućeno i pomešano. Čak i nakon objašnjenja, koje mu daje Ninamen, kako da podesi svoje viđenje, on i dalje sa sumnjom posmatra svet pod sobom. Pomišlja da bi izvesna siva mrlja, koja se nalazi tačno ispod njega, mogla da bude Prazno, ali mu Angelon kaže da je to mrtva poljana, močvarna i zapuštena. Na tlu vidi jedno parče crnine i pita da li je to Tamno, a Skupljači mu odgovaraju da upravo nadleću Izvor Prvih stvari. »A šta je to?« on pita, a Hanmer mu kroz smeh odgovara: »To je brat od onoga što ćemo danas videti.«