Sin čovečji

On ima osećanje kao da lebdi. Ne primećuje hladnoću oko sebe. Stopala čvrsto polaže na led, naginje se unazad, pije zoru. Crvena i žuta i zelena i plava boja kovitlaju se njegovim mozgom. Smeje se. Poskakuje. Preskače redom sve Uništavače koji leže na tlu. Žderanje ih je učinilo tromim i mlitavim. Nepokretni su i umrtvljeni. Vere se uz jednu crnu stenu, i stiže do granice Leda, gde iz sebe počne da izbacuje plamen zore koji je bio upio; led šišti, cvrči, topi se, nestaje. Pomera granicu leda, otapa ga, otkrivajući ispod njega vlažno tamno tlo. Dok ove zveri leže bezvoljne i nepokretne on će otopiti sav led, a nakon toga će pobeći. Boje i materije blistaju u njegovom usplamtelom duhu. Vrti mu se u glavi; od radosti i uzbuđenja koža mu postaje purpurna, i on sipa još jedan plameni mlaz niz dugačku ledenu granicu. Proključali molekuli isparavaju u nebesa. Koliko leda će uspeti da otopi dok se Uništavači ponovo ne pokrenu? Do sada je otopio sve ono što su oni danas uspeli da zalede. »Vidite li? I slabo praistorijsko biće takođe ima svojih moći« obraća im se on. »Ono što je smutilo vaš um, moj je razbistrilo.« Oduvek je čeznuo za prilikom koja bi mu omogućila da učini nešto vredno i korisno. Sada će on povratiti plodnost ovoj ledom opustošenoj oblasti. Neka se Uništavači pripaze; dopustili su da moćna snaga iz njih iščili! Pa ipak, on više nije na vrhuncu ekstaze. Žuta paučina, donoseći sa sobom hladnije misli, prekriva njegov mozak. Zrak energije koji je on bacao na led izgubio je svoju snagu; sada je to tek slabašni sjaj. Ima li još mesa?

Klej razgrće gomilu od kostiju i otpadaka. Parčići kože, grudvice loja, do dna ispražnjeni trupovi, ligamenti – Uništavači su izgleda potpuno oglodali ovu zverku, svukli sa nje i najmanji komad mesa. Ne. Ovde. Parčence svetlucavog mesa, koje mora da su prevideli. Klej ga zgrabi. Oseća toplinu na prstima. Stavlja meso u usta. Jede.

Ponovo moć. Ponovo sipa iz sebe plamen.

Uspeo je da istopi led sa još nekoliko metara prostora ispred sebe, pre nego je zapao u stanje inertnosti. Jasno mu je da će i protiv svoje volje morati da napusti ovaj posao. Sada bi valjalo pobeći, dok njegovi čuvari još uvek dremaju. On počinje da trči, saplićući se i poklizavajući, padajući i ustajući, i tako prolazi ovom belinom pod zvezdama što se rasprskavaju na nebu. Na kojoj strani je izlaz? Uništavači su sada van njegovog vidokruga. Zora je postala mutna i noć bez meseca je polegla po tlu. Plaši se da u ovoj pomrčini nekako ne doluta nazad u logor Uništavača. Da sačeka do jutra? Možda će onda biti prekasno. Do tada ga mogu ponovo zarobiti ovi demoni. Ali kako da izađe odavde? U ovom prostoru ne vidi nikakav orijentir. Okolo se nalazi samo led.

Hoda dalje. Hladnoća je napala njegove testise; smrznuti, testisi lupkaju jedan o drugi kao dva kamenčića u vrećici. Poslednji tragovi izuzetne moći koju je dobio od mesa tužno zamiru u njegovom stomaku. Po slabom treperavom svetlu zore on se nesigurno kreće napred, pun straha, maštajući o tome da se negde zaustavi, i tu se odmori i ugreje. Da popuši jednu cigaretu. Popije šolju tople bele kafe. U ustima oseća vruć tost na kojem je namazan puter, i sve to ga izluđuje. U Klajtonu i Misuriju sada je leto. Javori i brestovi su okićeni zelenim listovima. Potoci umilno teku; pastrmka se koprca uhvaćena na udicu. Uveče se izlazi u grad: odrezak i burbon na Petoj aveniji, tihi džez, potom odlazak u bar van grada, gde se devojački smeh izvija kroz prozračnu noć, grudi se njišu, ružičaste prozračne noći, da, prigušena svetla, devojke prozračnih kukova, i ti kreneš prema izlazu, i zatekneš se...

U mulju.

Prastari glib. Ovo je mesto sa kojeg je on, izdaleka, otopio led. Otapanje je zahvatilo i tlo ispod leda. Sada je tu svuda unaokolo blato. On pliva kroz mulj. Topli gnjecavi mulj klizi niz njegovo telo. Migoljeći se kroz mulj, on se kreće napred. Ovo i nije tako neprijatno. Topli mulj je raskravio njegove genitalije. Tamno mazivo miluje njegove promrzle kukove. On klizi kroz vaginu sveta. Valja se i pliva kroz blato. Ovde je mulj dubok metar, metar i po; na pojedinim mestima mulj je gotovo tečan, drugde je gust kao glina; njegov dodir je prijatan, čak uzbuđujući. Led je ostao iza njega; izmakao je Uništavačima. Blato je umazalo njegov stomak, grudi, lice; potpuno ga je okružilo, i za trenutak se čak. uplašio da će potonuti ispod njegove površine, da će mu tu u blatu biti kraj, ali onda ponovo uspeva da nađe čvrst oslonac ispod nogu, i otiskuje se dalje, kada se umori od napredovanja, on se opusti, polegne u blato, održavajući glavu iznad površine blagim pokretima nogu. Potom se probija dalje napred. Ne treba da se stidim ovog povratka u glib, govori on sam sebi. Znam ko sam. Znam i šta sam. Zašto bih se po svaku cenu trudio da se izdignem iznad ovog? Samo onaj ko je nedavno izmileo iz mulja može da se oseti nelagodno zbog povratka u mulj. A ja sam siguran u sopstvenu ljudskost. Ako hoću, ja mogu i da volim mulj.