Sin čovečji

»Zdravo? Hej? Tebi? Meni? Nama? Ko!« Sa njegove leve strane nalazi se pet zaobljenih brežuljaka pokrivenih sjajnom vegetacijom crne boje. Sa desne strane polje skerletne trave širi se u nepreglednu ravnicu, koja se utapa u horizont. Ispred njega tlo je blago ulegnuto, čineći udolinu, koja je nešto veća od jaraka, ali još uvek nije kanjon. Drveće što ga vidi unaokolo potpuno mu je nepoznato. Čudnog je oblika; stabla su tamnobraon boje, sa mestimičnim izbočinama, puna i zaobljena; na njima kaskade mesnatih listova trepere poput venaca od sjajnih belih i žutih bisera. Iza njega, obmotani dugim i neobjašnjivim senkama, leže jame i neugledna brdašca, na kojima se vide male biljke drvenih stabljika boje peska.

Spušta se ravno u dolinu.

No, sada barem vidi prvi znak života. Uznemirena njegovim prisustvom, nekakva ptica naglo uzleće sa jednog omanjeg drveta i počinje da kruži u vazduhu, na priličnoj udaljenosti od njega. Umirivši se malo, leteći u sve manjim krugovima, ptica mu se približava: kao da želi da ga pažljivije osmotri. Ispituju jedno drugo. Ptica je veličine jastreba, tamnog tela, uskog i neljubaznog lica sa hladnim zelenim očima i tankim, čvrsto stisnutim kljunom, koji podseća na ljudske usne. Krila su joj plamene boje i rebrasta, providna kao da su od gaze, a rep joj je u obliku klina, i preko njega je prevučena nekakva koprena sa resicama ružičaste boje, koje za vreme leta trepere. Leteći iznad njega ptica ga zasipa tucetom sjajnih zelenih vavoljaka, koji vešto padaju na tlo okolo njega, zatvarajući ga u nekakvu geometrijsku figuru. Malo oklevajući, on se saginje i dotiče najbliži vavoljak. Ovaj počne da šišti; čuje se zvuk sličan zvižduku; ali kada vavoljak dodirne prstom, ne oseća ni toplotu ni njegovu materiju. Odguruje ga u stranu. Ptica zagrakće prema njemu.

»Ja sam Hanmerova«, začuju se reči.

»Zašto si neljubazna? Čime sam te povredio?«

»Nisam neljubazna? Ne preuzimam odgovornost. Niti osuđujem.«

»Ti si me zasula svojim izmetom.«

»To je uspostavilo odnos«, govori ptica dok odleće. »Ja sam Hanmerova«, začuje se još jednom iz daljine. On pažljivo posmatra ovo stvorenje koje odleće. Sunce se lagano kreće prema brdima. Nebo sada izgleda glatko, kao da je lakirano. Usta su mu suva, a u njima umesto jezika kao da ima smotuljak papira. Nastavlja da se spušta u dolinu. Primećuje da kroz dolinu protiče potok, zelena voda na čijoj se glatkoj površini odbleskuju sunčevi zraci; voda svojim tokom povija rastinje koje je izniklo na obalama. Zaputi se ka njemu, misleći da će ga dodir hladne vode po koži razbuditi. Ovaj san je već počeo da ga zamara; postao je malo ružan i, čak i za san, suviše neverovatan. Kleknuo je uz potok. Potok je neočekivano dubok, i proziran poput kristala. Dole, u dubini, vide se ribe kako, nošene snažnom maticom, promiču tamo-amo. Vitka stvorenja sa krupnim, pametnim očima, duboko usečenim ustima punim zuba, i sa blago zaobljenim perajama. Žrtve. Nasmeši im se. Oprezno spušta ruku sve do lakta u vodeni brzak. Trenutak dodira sa vodom sličan je električnom šoku, uz to i ošamućujući. Povlači ruku nazad, pokriva lice šakama i, ophrvan dubokom tugom, zaplače. Žao mu je čoveka, žao mu je svih čovečjih dela. U svesti mu se polako kristališe slika ljudskog sveta, u svoj njegovoj složenosti i šarenilu: zgrade i vozila i putevi i prodavnice i travnjaci i masne mrlje i izgužvani papiri i svetleće reklame. Vidi ljude odevene u komotna odela, i žene u tesnim cipelicama i u garderobi koja ističe njihove obline. Taj svet je izgubljen, i za njim on žali, taj svet on oplakuje. Čuje zvuk raketnih motora i pisak automobilskih kočnica. Divi se odblesku sunčevog svetla na staklenim površinama solitera. Gde je sada sve« to? Zbog toga je žalostan. Hladne suze mu se slivaju niz obraze i kaplju na usne koje podrhtavaju niz obraze i kaplju na usne koje podrhtavaju. Zar su negdašnji cvetovi nestali? Zar ni korov iz starih dana više ne ostoji? Prijatelji i familija? Brige i napor? Zvona na katedrali, ukus crnog vina na jeziku, sveće, šećerna repa, mačke, kaktusi? Gorko uzdahnuvši, mireći se sa sudbinom, on se ravnodušno naginje preko ruba obale, i pada u potok. Voda ga prima u svoje naručje, i brzo ga vuče dole, ka dnu.

Nekoliko minuta on ne pruža nikakav otpor. A tada, odjednom, izvija svoje telo i hvata se za jednu podvodnu stenu. Odgurujući se od te stene počinje da pliva prema dnu, sve dok se ne zaustavi licem iznad šljunkovitog tla, i tu ostaje da lebdi malo duže, privikavajući se na izmenjenu okolinu. Kada je konačno ostao bez daha, snažno se otiskuje od dna i pliva ka površini, a potom se izvlači na obalu. Za trenutak leži licem prema zemlji. Potom se podiže. Dodiruje svoje telo.