Sin čovečji

Predočena mu je vizija: vidi stvorenje ogromnih dimenzija ukopano u crvenkasti pesak ostrva. Jedino mu se glava i ramena izdižu iznad površine tla. Glavu ima pljosnatu i široku, sa očima velikim poput tanjira, i bez ijedne druge crte na licu; ispod nje nema vrata, glava je posađena direktno na ramena. Vidi takođe i deo stvorenja koji je zakopan u tlo. Taj dec tela je dugačak, bez udova, sa grubom poroznom kožom, i okružen je gustom mrežom vlakanaca koja, izgleda, imaju funkciju korenja: da crpu hranljive sastojke iz peska. Klej u stvorenju prepoznaje Čekača, c kojem mu je nešto malo govorio Kvi, Disač. I pored toga što pojavom podseća na biljku ovo biće je životinja, štaviše, ono je pripadnik jedne od nekoliko ljudskih vrsta koje istovremeno postoje u ovoj epohi. Vizija postaje mutna, potom nestaje.

» I ja sam čovek«, reče Klej. »Tačnije, bio sam čovek.«

»Još uvek si.«

»Ali šta sam sada, u ovom trenutku?«

»Konstelacija mogućnosti. Ti si još uvek u prolazu, mada si se ovde zaustavio. Šta bi ti hteo da budeš?«

»Ponovo ja!«

»Ti jesi ti.«

»Ovo nije moj pravi oblik.«

Čekač kao da se zasmejao. »Kako znaš šta je tvoj pravi oblik?«

»Oblik u kojem sam započeo putovanje.«

Ćekač mu prikazuje čitav niz različitih oblika: Kl ej dete, Klej mladić, odrasli Klej, Klej zaspao, Klej probuđen, oprezni Klej, ošamućeni Klej, Klej svučen, Klej obučen, Klej uznemiren stoji u potoku, Klej Disač u Kvijevom bazenu, Klej žensko, Klej rastopljen u živoj reci, Klej nagomilan u delti. »Koji je tvoj oblik?« upita ga Čekač, a on odgovori: »Sve su to moji oblici.« Čekač doda: »Ovi, kao i mnogi drugi. Zašto sebe ograničavati. Prihvati iskustva kako ona dolaze. Šta bi hteo da budeš?

»Izaberi za mene«, reče Klej, i tako biva pretvoren u Čekača.

12

Smešta se u vlažan i hladan mulj. Nije u stanju da se pomeri; ideja po kojoj moć dolazi od činjenja pokreta čini mu se čudnom. Zadovoljan je time da ostane ukopan, crpući kroz vlaknasto korenje hranu koja mu je potrebna, i posmatrajući nijanse lelujave vode što treperi oko njegovog staništa. Njegov poznanik Čekač živi tu u blizini. Klej je sve vreme svestan Čekačevih misli; karakteriše ih ogromna snaga, dubok mir, strasni intelekt i – a to provejava kroz svaku njegovu misao – izvesna melanholija svojstvena nepokretnom kamenju, tuga zbog bilo kakvog oblika postojanja.

Klej ne zna koliko je Čekač star, ali ubrzo shvata da bi bilo glupo da ga to pita, jer Čekača vreme interesuje isključivo po svojoj negaciji. »Proučavaćemo«, obraća mu se Čekač, »vrline bezvremenosti.« Ne usuđuje se da pita ni to u kom trenutku ljudske istorije je izgledalo poželjno da čovek zadobije ovaj oblik, i zbog čega je do takve promene došlo. On prihvata sve stvari pasivno, tako kako stvari jesu. Naučio je da prihvata beskrajnu raznolikost pojava.

Raznolikosti prihvata, naravno, pasivno. »Koji je vaš cilj?« upita Ćekača, a ovaj mu odgovori: »Da čekamo.«

»Ima li mnogo pripadnika tvoje vrste?«

»Mnogo.«

»Da li si u kontaktu sa njima?«

»Retko.«

»Da li osećaš usamljenost ovde?«

»Osećam slobodu.«

Klej je iscrpio sva pitanja. Počinje da sa pažnjom posmatra reku. Njegove oči sada kao antene – prima slike sa svih strana; vidi planine, more, oblake, purpurne magline. Sunce izlazi i zalazi, izlazi i zalazi, ali on ove promene uopšte ne povezuje sa činjenicom da vreme prolazi. To su čisti svetlosni fenomeni. Vreme ne prolazi.

Ne-minuti se ulivaju u ne-minute, i ne-minuti postaju ne-sati, koji se opet gomilaju u anti-dane i kontra-nedelje i ne-mesece, a ovi u antiteze godine i u suprotnosti vekova. Ove intervale bezvremenosti povremeno prekida samo poneka lenja misao, koja put do njegove svesti nalazi polako kapljući u nju. Njega uopšte ne vređa ovaj novi poredak stvari. Čini se veoma suptilno i savršeno i ljupko postojati na ovaj način, pošto sada ima priliku da osmotri svaki pojam sa svih njegovih strana, da ga okrene ovako i onako, da ga rasklopi i sklopi, da ga sažvaće, da ga dobro ispita. Često protekne čitav anti-eon ne-vremena pre nego on razmeni neku misao sa Čekačem pokraj njega. Nema potrebe za velikim razgovorom. Potrebno je jedino da misli, prosuđuje, shvata i razume. Odbacuje dosta nepotrebnog prtljaga svog uma. Odbacuje pogrešnu potrebu stremljenja unapred, apsurdnost borbe, ništavnost agresivnosti, idiotizam sticanja dobara, zabludu progresa, pogrešnu ideju brzine, nenormalnost ponosa, halucinaciju znatiželje, iluziju dovršivosti, opsenu ponavljanja, i još mnogo toga što je on sa sobom nosio toliko dugo. Čvrsto ukopan, obilno nahranjen, potpuno zadovoljan svojim stanjem, on se pasivno približava žaslepljujućem univerzumu Misli. Neki od tih njegovih novih uvida su ovi:

Svi trenuci stiču se u sada.

Mirovanje sadrži i opasuje svako kretanje.

Pogrešno je zamišljati linearni sled događaja.

Događaji-po-sebi nisu ništa drugo do gomile slučajne energije, kojoj mi prilazimo sa pogrešnim osećanjem za oblik.

Boriti se protiv entropije isto je što i šepuriti se pred vlastitim pogledom.

Svaka reka vraća se svom izvoru.