Sin čovečji

Dublje. Sada mu je voda već do butina. Pljusne se vodom po ramenima i grudima. Umije lice. Načini još par koraka; dno je glatko i čvrsto. Voda didiruje njegovu stražnjicu. Njegove slabine. Hajde, govori on reci, vrati mi moja muda. Tamni trougao od stidnih dlačica između njegovih nogu sada je osvetljen sjajem iz vode. Nešto čudno se dešava sa njegovim stopalama, ali on više ne može da ih vidi. Ulazi još dublje. Voda mu doseže do pupka. Struja ga leluja levo-desno. Snažno pljusnuvši po površini, baca se naglavce u vodenu struju. Oseća vatru u svojim grudima. Spali ih, da, sprži ih! – govori on reci. Mlatara rukama i nogama; pliva. Potom se opušta. Čemu trud? Bezbrižno plovi nošen samom strujom. Raspoloženje mu se popravlja. Oseća čak izvesno kajanje zbog toga što je poželeo da se oslobodi ženskog pola tako brzo. Čemu panika? Čemu žurba? Zar ne bi trebalo prvo dobro da istraži kako to izgleda: boraviti u ovom telu. Oduvek je bio otvoren za sticanje novih iskustava; time se čak i ponosio. Nije li i sam bio pokušao da izvrši tu transformaciju, i to prosto iz želje da vidi da li je u stanju to da učini. A sada se ta promena desila. I on je sada, i to na ovaj način, odbacuje. Užasnuo se zato što je Ti nešto uvukla u njega. Odbio je Hanmera. Tako nabusito i neljubazno. Baš je licemeran. Prava kučka. Iznenada ga preplavi osećanje tuge. Nije čak ni počeo da istražuje mogućnosti koje pruža ovo telo. Da li je biti žena lepše nego imati ženu? Da li bi se posle izvesnog vremena privikao na to da neko prodire u njega? Zar je nemoguće tome se prilagoditi? Da li je toliko krut u svojoj muškoj usmerenosti? Zašto ne leći na leda, raširiti noge, i pustiti ih unutra? Biti elastičniji. Osetiti i razumeti Drugu stranu. Prepustiti se. Prepusti se. A svoju mušku alatku može dobiti nazad i kasnije.

Pokušava da izađe iz reke.

Ali on nije u stanju da se približi obali. Žestoko mlatara nogama, rukama snažno zamahuje, želeći da ispliva na obalu, pa ipak, on i dalje mirno plovi sredinom reke, nošen vodenom maticom. Pokušava nogama da didirne rečno dno, ne bi li se odbacujući se od njega dokopao obale. Ali pod njim nema dna. Voda ga i dalje nosi svojim tokom. Pokušava da zapliva snažnijim zamasima. Rezultat je isti. Od nagle iscrpljenosti oseti snažan bol u glavi. Počinje da guta vodu. Mnogo vode. Blistave čestice reke sada prožimaju njegovu unutrašnjost.

Uhvaćen je u snažni vrtlog sjaja. Vezan za kukove. Reka mu neće dozvoliti da iz nje izađe. Ali ispred sebe nazire nešto što bi mogla da bude prilika za beg: vidi sivu stenu koja se u obliku tankog luka pruža sve do sredine reke. Pustiće struji da ga donese do nje, a potom će se nekako izviti i uhvatiti za tu stenu, i na njoj će se odmoriti i skupiti snagu da može da se bori sa vodenom strujom. Da. Stena se približavala. Priprema se za sudar. Ramenom će prvo da nalegne na nju, odlučuje. Mora da zaštiti osetljive grudi. Vidi samog sebe kako se podiže u vis, gleda to klupko od razmahanih udova, bele kože, crne kose, ružičastih bradavica, praznine između nogu. Uspeo je. Naleže na stenu. Ali, događa se nešto neobično. On se ustremljuje ka steni, ali njegovo telo se razbija o nju; bez ikakvog bola telo mu se doslovno rascepljuje; jedan njegov deo protiče sa leve, drugi deo sa desne strane stene. Telo mu se ponovo spaja iza stene, i nastavlja mirno da teče.

Konačno shvata.

Reka ga je progutala. Ovo telo, ova struktura sačinjena od organa i mesa i mišića i kostiju, ova hrpa kalcijuma i fosfora i hidrogena, jeste iluzija. Ove grudi su iluzija. Ova punačka i zavodljiva stražnjica je iluzija. Ovaj trougao od kovrdžastih dlačica je iluzija. Stopio se, postao je jedno sa ovim blistavim tokom. Svoje telo dao je reci; sada je i sam sačinjen od istih tih svetlucavih čestica koje trepere u uskom pojasu između postojanja i nepostojanja, čemu se on divio kada je prvi put stao uz ovu reku. Sada nije u stanju da razgraniči ni to koje čestice čine njega, a koje ne. Sve je jedno u ovoj struji života.

Da li je beg moguć? Beg nije moguć.