Sin čovečji

»Odlaganje bi bilo okrutno. Ovde. Ovde. »Hanmer dodirne Klejove grudi. Mali tanki prsti koji trepere oko bradavica njegovih grudi čine mu se kao hiljade antropoidnih pipaka. Pokazuje svoje nezadovoljstvo. Hanmer se rastuži. »Moramo deliti osećaje«, reče Hanmer. »Dođi. Dopusti mi da uđem u tebe kao što si ti ranije bio ušao u mene.«. Klej se priseća događaja nakon buđenja; priseća se susreta sa Hanmerom dok je ovaj bio u muškom, ali i u ženskom obličju, sa Hanmerom, tim toplim i nežnim drugom koji bi iznenada nestao, a posle se isto tako iznenada pojavio. Tada mu nije smetalo Hanmerovo menjanje pola. Nije mu smetalo ni to da vodi ljubav sa nekim ko je posle toga postajao muško. Ali situacija je sada ipak drugačija, i on ne može da pristane na Hanmerov predlog. Neće njega niko uzimati. On je tvrd orah; gvozdena devica; pokušava da sakrije svoju nagotu; jednom rukom je pokrio svoje uzbibene grudi, drugu je ruku položio na podnožje stomaka. Uzor čednosti i stidljivosti. Hanmer se melanholično osmehne, poput razočaranog raskalašnika; on ne želi Kleja da sili na to, ta igra ne bi vredela truda. Eh? Eh? Klej zatrepće očima. Zlatne pčele zujeći okružiše njegovu glavu. On se okrete. I potrči dole, strmim putem koji vodi do reke u podnožju klanca. Trčeći oseća kako ga po telu šibaju grane sa žbunova koje raste uz put; jedna grana je zakačila njegovu levu dojku, nakon čega je na njenoj mekoj belini ostao crveni trag. Brzo ostaje bez daha. Put kojim trči se uvija u dosta oštrim krivinama, tako da u pojedinim trenucima uopšte ne vidi stenu na kojoj leže Skupljači. Niko od njih nije krenuo za njim. Go, sa grudima koje se njišu tamo-amo, nezgrapno pokrećući svoje telo, on trči putem niz ovu kosinu.

Strčavši dole, Klej pade na zemlju. Par trenutaka leži na tlu potpuno ošamućen. Potom se podiže. Sam je. Polako dolazi sebi. Zidovi kanjona kao ploče od crnog stakla uzdižu se visoko iznad njega. Nebo je svetla pukotina u daljini. Okolo nema ni jednog drveta, samo nekakve pečurke u obliku falusa koje su iznikle na obali reke. Iznad reke i njenih obala viju se oblaci pare. Klej kreće prema reci, opreznim i pažljivim korakom, grozeći se pomisli da nogom nagazi na neku od ovih pečurki.

Ovo nije obična reka.

Njena osnovna boja je plava, ali je ta boja prošarana svetlim prugama crvene, žute i zelene boje; kao da njena voda nosi roj sićušnih obojenih čestica koje su jedva prekoračile prag vidljivosti. Posledica ove pojave jeste blistavi prizor, prizor večne promene, sličan onome kada se luk duge pruži nebom, mešajući i pretapajući u sebi sve boje spektra. Na mestima gde se stene nadnose nad reku prizor je još blistaviji: čini se kao da na tim mestima boje šikljaju u vazduh.

On klekne uz samu ivicu reke, naginjući se napred da bi pažljivije osmotrio vodu. Da, to jesu obojene čestice, sićušne i različitih boja, sada je u to sasvim siguran; ovo možda jeste voda, ali to što treperi, te čestice, to samo prolazi kroz vodu. Možda su to njeni stanovnici? Jata sićušnih meduza? Zahvata rukom malo vode iz reke. Raznobojne čestice svetlucaju i na njegovom dlanu. Mada se boje brzo gube. Voda koja polako curi kroz njegove stisnute prste sada je potpuno bezbojna. Isprazni dlan i pokuša ponovo. I opet isto; on nešto izvadi iz vode, ali se to vrlo brzo izgubi.

Držeći se za stenu koja se pruža iznad njega on približava glavu vodenoj matici. Sada može da čuje i njen šum: kao da reka nejasnim, mrmoravim i monotonim glasom nešto sama sebi govori. A njene boje su zaista blistave. Mada, te boje kao da ne dolaze od nečega što plovi u reci, kao da ove čestice pripadaju reci, da su to njeni sastavni delovi. Kao da te obojene čestice čine jedno biće. Najednom, reka mu se učini kao stvar kojoj je udahnut život; vidi je kao živo biće, kao homunkulusa; ove čestice su njena krvna zrnca.

Da li da uđe u nju?

Nađe na obali peščano mesto zgodno za ulazak. Zagazi u vodu do članaka. Posmatra kako ove treperave čestice svetlucaju oko njegovih stopala. Oseti se ohrabren da nastavi. Kao da ga nešto zove u vodu.