Sin čovečji

Pušta grudi. Klizi rukama niz svoje telo, preko blago zaobljenog trbuha. Razmišlja o tajanstvenom i složenom anatomskom spletu koji se nalazi tu ispod njegovih ruku: butna vena, sudovi jajnika, materica, stidna kost, spoljašni bedreni sudovi, svod, grlić, jajovod, Grafov folikul, infundibulum, duplikatura trbušne maramice na jajovodu, ligament koji polazi od infundibuluma. Pita se da li je plodan, da li bi zatrudneo kada bi bio sa nekim ko bi mogao da ga oplodi. To sigurno nije ta osoba (kako oni danas donose svoje mlade na svet? imaju li oni uopšte mlade?) ali neko drugi, druga neka žrtva vremenskog protoka, kada bi taj prodro u njega i tu izlio svoju spermu – da li bi se začeo plod, da li bi se embrion razvio, materica dovoljno raširila? Da li bi to bilo moguće? Sav se strese na tu pomisao. Dodiruje svoje kukove, tu tako čudno glatku kožu i, oklevajući jedan tren, spušta četiri prsta desne ruke u predeo između svojih nogu. Odsustvo muških genitalija uzbuđuje ga deleko manje nego što bi to ikada pomislio. Poznati organi koji su se bili klatili između njegovih nogu sada su nestali, da, ostavivši iza sebe prazninu, da, prazan otvoren prostor, no, on sada na tom mestu ima nešto drugo. Prstima razgrće gust žbun mekanih dlačica, i, uz osećaj čuđenja, dodiruje pukotinu, kvržicu, vlažnu unutrašnjost, govoreći sebi: ovo su male usne, ovo mora da je klitoris, ovo su velike usne, ovo je vaginalni otvor, ovo je venerin brežuljak. Od sada ću morati da čučnem kada hoću da izbacim urin. Više neću biti onaj koji vrši penetraciju, nego onaj na kome se ona vrši. Pred očima mu se odmah ukaže slika: njegovo telo stisnuto uz drugo telo, i debela dugačka stvar koja se duboko zariva u njega, dotičući pri tom njegove unutra sklonjene polne organe. Kako čudno. Razmišlja i o gramatičkom aspektu ove metamorfoze: jebati, ne više to, nego – biti jeben, od sada će tako biti. Moram da se priviknem na to da treba da držim noge raširene; moram ovladati svojim unutrašnjih mišićima; moram svoja leđa privići na te nove horizontalne položaje. Hoću li imati menstruaciju? Da li će to biti bolno? Kako da zaštitim svoje grudi od udaraca kada sam navikao da se krećem žustro, ne vodeći o takvoj stvari računa? Da li mi je hod dovoljno ženski? Treba li da vrckam stražnjicom?

Hoću li rano dobiti bore? Hoću li se od sada u nekim situacijama različito ponašati, i hoću li drugačije doživljavati svet? Klej sklopi oči. Promena mu se ne čini više toliko čudna, i već se malo srodio sa njom. Seća se Ti kako leži na njemu, kako prodire u njega. Da li je to način na koji i ovi ostali, njegovi drugari, vide stvari kada su u ženskom obliku? Prodiranje? Zarivanje? Zabadanje? Oni mora da su izgradili suptilniji odnos prema ovome. Milioni miliona godina su prošli a oni još uvek čine to; moja reakcija i moj doživljaj seksa verovatno im nije blizak. Rezultat mog mužjačkog pogleda na svet. Ili je to početak odbojnosti koju u sebi razvija svaka bivša devica. Pa ipak, uživao sam u tome da neko silovito prodre u mene, da me uzme, i da ja moram da mu se potčinim. Mada je osećanje pomalo i neprijatno.

Hoće li mi se ikada ponovo vratiti moj raniji, muški oblik?

Obe ruke spušta na prepone. Pokušava da se priseti svoje izgubljene muškosti. Kako je to bio dobar osećaj, to kada je ud postajao tvrd. To golicanje puno slutnje, ubrzan puls, osećaj potpune čvrstine, i snažno zarivanje. I sve je to sada nestalo. Od sada će trebati da se ovlaži, da se otvori, i da primi.

Hanmer mu prilazi, ponovo u muškom obliku.

»Kako divno izgledaš«, obraća mu se. »Kako čudno. Kako elegantno.«

Klej oseti želju da pokrije svoje telo.

Hanmer mu prilazi još bliže. »Mogu li da te dodirnem? Smem li da te proučim? Divimo se tvom drugom biću, ali privlači nas i ovo tvoje novo biće. Da li je to tačna slika originala?«

Klej neodređenim zvukom potvrdi. »Ja te volim«, mirno reče Hanmer. »Drago mi je.«

»Trebalo bi još jedanput da proslavimo. Imali smo veoma uspešno Podizanje mora.«

»Možda drugi put.«