Sin čovečji

One plešu. On pleše s njima, mada ne može do kraja da sledi pokrete njihovih elastičnih udova. Dodir koji oseća držeći se za ruke sa njima čini da mu najednom postane hladno. U dnu stomaka oseća ledenu grudvu, nesigurnost, jer zna da Otvaranje Zemlje upravo počinje. Snažni talasi misli podižu se u njegovoj lobanji. Pogled mu se zamagljuje. Njih šes-toto+ mu prilaze, okružuju ga, prislanjaju svoja hladna tela uz njegovo. Njihove otvrdle bradavice oseća kao peckanje vatre na svojoj koži. Prisiljavaju ga da legne na tlo. Da li je ovo prinošenje žrtve, i da li je on određen za žrtvu?

»Ja sam Angelon«, tiho pevuši Angelon.

»Ja sam ljubav«, peva Ti, »Ja sam Ti. Ja sam ljubav.«

»Ja sam ljubav«, peva i Hanmer. »Ja sam Hanmer.«

»Ja sam Serfis. Ja sam ljubav.«

»Ja sam Bril.«

»Ja sam Angelon.«

»Ljubav.«

»Ninamen. »Ja sam ljubav.«

»Serfis.« Njegovo telo se širi. Postaje mreža spletena od finih bakarnih žica, mreža koja obmotava čitavu planetu. Još uvek ima dužinu i širinu, ali više nema visinu. »Ja sam Ninamen«, peva Ninamen. Planeta počinje da se otvara. On prodire u nju.

Vidi sve.

Vidi bube i insekte u jazbinama, crve u njihovim tunelima, vidi kako se korenje od drveća, grmlja i cvetova spliće, uvija i širi, vidi podzemne stene, razaznaje slojeve tla. Drago kamenje blista u Zemljinoj kori koja se tu pred njim rastvara. Otkriva postelje podzemnih rečica, blistave podove jezera. On dodiruje sve, i sve dodiruje njega. On je zaspali bog. On je proleće koje se vraća. On je srce sveta.

Silazi u dublji sloj Zemlje, gde bazeni nafte tužno kaplju na sloj tihih škriljaca, i otkriva grumenje zlata koje prigušenim sjajem blista u zemlji, i gazi kroz bistri potočić u kome se sjaje safiri. Tada dospeva do dela planete koji je nekada bio čovekov dom, u nekoj od generacija nakon njegove; sav obuzet užasom on luta ulicama kroz čiste i prostrane tunele, zatim sreće robote koji se predusretljivo nude da zadovolje svaku njegovu potrebu. »Mi smo prijatelji ljudi«, kažu mu. »Prihvatamo sve naše nekadašnje obaveze.« Cela planeta se zatrese, i za jedan kratak trenutak, u kome zatreperi i sam vremenski protok, on uspeva da vidi ovaj grad ponovo nastanjen; vidi visoke i uznemirenog izgleda ljude, kako se kreću kroz ove hodnike: oni su bledi, širokih lica i, osim što im telo izgleda krhkije i neotpornije, sasvim su nalik muškarcima i ženama iz njegovog doba. On bez žaljenja prolazi i kroz njihov nivo, i uranja još dublje u Zemlju, dospevajući do dna njene utrobe: do njenog jezgra. Tu vidi užarenu magmu i unutarnje plamenove. Stara planeta se još uvek nije ohladila? Nije, barem ne mnogo. Ostala sam bez meseca, i moja mora su se izmenila, ali unutra, u svom jezgru, ja još uvek sijam toplim sjajem. Njegovi prijatelji su uz njega. »Ja sam Bril«, šapće Serfis. »Ja sam Angelon«, kaže Ti. Svi su sada u muškom obličju, i svaki od njih je izvadio ud iz zaštitne navlake. Da li nameravaju da oplode Zemljinu koru? Podižu se oblaci guste plave pare, i on više ne može da vidi Hanmera i njegove drugove; ustremljuje se prema gore, prolazeći kroz porfir i alabaster i sardoniks i dijabaz i malahit i feldspat, prodirući kroz zemljino tkivo kao tanka igla, dok konačno ne stigne do površine. Izranja. Napolju je pala noć, i njegovi prijatelji leže iscrpljeni u amfiteatru, troje u muškom, a drugih troje u ženskom obličju; njihova opuštena tela prekrili su rojevi zlatnih zolja, koje zujeći mile po njima. Sav oduševljen Klej otkriva da može da hoda u vazduhu. Diže se u visinu od oko deset metara i, glasno se smejući, čini nezgrapne korake. Kako je to lako! Mora samo da pazi na razdaljinu između sebe i tla. Da! Da! Da! Hoda kroz vazduh celom dužinom amfiteatra. Pušta da klizne dole dok nogama gotovo ne dotakne žbunje razbacano po tlu, a onda se ponovo podigne uvis. Korak za korakom. Vredelo je biti prenet iz svog vremena, i biti izgubljen u dalekoj budućnosti, da bi se hodalo po vazduhu kako to on sada čini, i to ne u nekom bestelesnom obliku – kako je to nedavno doživeo – već ovako, u svom vlastitom, smrtnom telu.

Spušta se na tlo. Vidi svetlucavi metalni kavez i beživotno smežurano telo sferoida kako leži na njegovom dnu. Prilazi mu i stavlja ruke na njegove blistave rešetke.

»Niko ne treba da bude mrtav u noći Otvaranja Zemlje«, kaže Klej. »Neka snaga ponovo ude u tebe! Hajde! Hajde!« Rukama dodiruje hrapavo telo sferoida. »Čuješ li me? Sine, kćeri, rođače, rođako, ja te zovem natrag u život.« Iz dubine otvorene Zemlje stane da ističe novi život i da ulazi u sferoid, i on ponovo zadobija svoju punoću i zaobljenost, ponovo je gladak i čvrst, i ponovo se na njemu prelivaju boje: ljubičasta, crvena, ružičasta. Ponovo je živ. Klej može da razume, bez reči izraženu, njegovu izjavu zahvalnosti. »Mi ljudi se uvek držimo zajedno«, kaže on sferoidu. »Ja se zovem Klej. Moja era je bila pre tvoje ere, pre nego je rasa promenila oblik. Mada, znaš, kasnije epohe ponovo su se vratile prvobitnom obliku. Oni Spavači tamo, naši domaćini, oni –«