Sin čovečji

Zadovoljan je složenošću svog govora. Čeka na Hanmerov odgovor, ali nikakvog odgovora nema. Polako shvata da je Hanmer nestao. Da ga nije zamorilo moje brbljanje? Hoće li se vratiti? Sve se vraća. Odlučuje da sačeka kraj noći na ovom mestu: neće ni da se pomeri odavde. Seti se da još od svog buđenja ovde on nije spavao. Pokušava da zaspi ali san mu ne dolazi na oči. Potpuno je budan. Upire pogled u tamu zvezdanog prostranstva, no malo toga uspeva da vidi. Najednom, kroz noć se začuju nekakvi zvuci, kao da dolaze sa nekog žičanog instrumenta. Za ovima dolazi zvuk sličan vibracijama od pada kakvog ogromnog tereta na tlo. Zatim čije kako se šest šupljih kamenih stubova podiže, a onda bučno ruši na zemlju. I nekakav prigušen piskav glas – sličan cviljenju. Čuje se duboka i snažna tutnjava. I kotrljanje bisernih perli. I nekakvo glasno grgotanje. I šuštavi lepet krila. I pljusak. I zveket. I fijuk. Gde je orkestar? Nikoga nema u njegovoj blizini. Kap da je zatvoren u ovu tamnu, neprobojnu samoću. Muzika zamire, ostavljajući za sobom neki blag miris. Oseća kako se sa tla podiže, i kako ga obavlja, mogla. Leži na glatkoj škriljastoj ploči i razmišlja o tome da li je možda Hanmerova moć da čini čuda prelazna. Počinje sa eksperimentom promene sopstvenog pola; ležeći na leđima on pokušava da sam sebi stvori velike grudi. Duboko se koncentriše i mislima pokušava da na svom grudnom košu stvori oble mesnate brežuljke, i ne uspeva; pomisli da bi možda bilo uspešnije ako prvo počne sa stvaranjem unutrašnjih mlečnih žlezda, i pokušava da zamisli kakve te žlezde treba da budu, i ne uspeva; pita se da nije možda nemoguće dobiti ženske žlezde a da se prethodno ne odstrane muški organi, i za trenutak razmišlja o tome da li da te svoje organe ukloni, okleva, i opet ne uspeva. Eksperiment promene pola odbacuje kao neuspeo. Potom, setivši se Saturna, dobija želju da ode i obiđe obale njegovih mora. Pokušava da se rastvori i vine gore. Mada od silnog naprezanja počinje da se grči, stenje i znoji, ipak ostaje beznadežno materijalan; ali kada samog sebe iznenadi: u trenutku opuštenosti između dva naprezanja, polazi mu za rukom da stvori bledosivi oblak koji prethodi rastvaranju. Tako, samo nastavi – u mislima bodri ovaj oblak. Prepušta mu se. Veruje da je dospeo u željeno stanje, oseća kako mu pojedini delovi tela trepere, i pokušava da se odvoji od tla. Siguran je da se nešto dešava, ali to mu ne izgleda kao ono pre. Zelena svetlost mutnog sjaja podiže se svud okolo, i čuju se reski pucketavi zvuci. A on je još uvek tesno priljubljen uz tlo. Uhvati ga strah kada nekontrolisano počne da klizi niz spektar, ali na pola puta ponovo stiče kontrolu nad sobom. Da li je čoveku uopšte dozvoljeno da radi ovakve stvari. Da nije zakoračio u zabranjeno područje? Ne! Ne! Ne! Počinje da se razrađuje. Rastvara se. Leprša poput zastave na vetru, tako blizu toga da uzleti, pa ipak iz nekog razloga ne može da učini taj krajnji napor i da prekine i poslednju zemaljsku sponu. Mada, tako je blizu toga. Nebom se kovitlaju svetla: narandžasto, žuto, crveno. Žarko bi želeo da uspe, i za trenutak pomisli da je uspeo, jer ima osećaj naglog odvajanja od tla i uzleta u nebo, začuje čak i prodorne zvuke cimbala i ugleda munje kako paraju nebo, oseti nagli trzaj, i to da se nešto moćno događa.

Shvata da se nikada nije otisnuo. Naprotiv, njegova pojava je, izgleda, nekog čak i privukla.