Piknik pored puta

Ovako kad gledaš na nju — zemlja kao i svaka druga. Sunce sija na nju kao i na svaku drugu i čini se da se ništa tamo nije promenilo, sve je kao pre trinaest godina. Moj pokojni tatica pogledao bi i ništa posebno ne bi primetio, samo bi možda upitao: zašto iz fabričkog dimnjaka ne izlazi dim, da nije neki štrajk?... Gomile žute rude, kauperi mutno pobleskuju na suncu, šine, šine, šine, na šinama kompozicije sa platformama... Jednom rečju, industrijski pejzaž. Samo se ljudi ne vide. Ni živi, ni mrtvi. Eno i garaže, dugačka je i siva, vrata joj širom otvorena a ispred, na asfaltu, kamioni.

Trinaest godina tako stoje i nisu nimalo propali. Dobro je on to primetio — rade mu klikeri. Ne daj bože da se krene između njih, treba ih nadaleko obići... ima tamo jedna pukotina u asfaltu... Put je obeležen sve do one gomile jalovine, i to dobro obeležen. Eno i onog jarka u kom je Puž zaglavio, svega dva metra od njihove trase... A lepo mu je Koščati rekao: drži se dalje od svakog jarka, jer neće od tebe ostati ni za sahranu... Kao da je u kristalnu kuglu gledao — nije ostalo ni za sahranu.

Tako je to sa Zonom: ako se vratiš sa plenom — čudo, ako se vratiš živ — uspeh, ako te policijski metak promaši — sreća, a sve ostalo je — sudbina...

Tu ja pogledah Kirila i videh da i on mene iskosa gleda. A lice mu je bilo takvo da sam tog časa sasvim promenio odluku. Nek’ idu, rekoh sebi, svi oni u majčinu. Šta mi, na kraju krajeva, ti pacovi mogu uraditi? Kiril više nije ni morao da govori da bi me ubedio, ali on se setio nečeg:

— Laborante Šuhart — poče on — iz oficijelnih — podvlačim: iz oficijelnih — izvora dobio sam informaciju da bi pregled garaže mogao biti od velike koristi za nauku. Predlaže vam se da izvršite taj pregled sa mnom. Premije su zagarantovane — i ceri se lukavo.

— A iz kakvih to oficijelnih izvora? — pitam ja i takođe se cerim kao idiot.

— To su vrlo konfidencijalni izvori — saopštava on. — Ali vama mogu reći... — Tu se Kiril uozbilji: — Recimo, od doktora Daglasa.

— A — kažem — od doktora Daglasa... Od kojeg to Daglasa?

— Od Sema Daglasa — on će suvo. — Onog što je poginuo prošle godine.

A ja se naježih. Eto ti ga sad! Ko pred ulazak u Zonu govori o pogibijama? Ove naučničke zvekane stvarno ne možeš opasuljiti... Zario sam opušak u pepeljaru i upitao:

— Pa dobro. Gde je taj tvoj Tender? Hoćemo li ga još dugo čekati?

Ukratko, više nismo govorili o tome. Kiril je telefonirao u PPS da poruči vozilo a ja uzeh da malo proučim njihovu mapu. Nije loše, stvarno nije loše. Sve je fotografisano odozgo i sa velikim uvećanjem. Vide se čak i šare na kamionskoj gumi koja leži pored vrata garaže. Stalkerima bi dobro došla ovakva mapa... mada, koja korist od nje noću, kad zadnjicu pokazuješ zvezdama i pipaš put pred sobom...

Najzad stiže i Tender. Sav crven i zadihan. Razbolela mu se ćerka, jurio je po doktora.

Izvinjava se što je zakasnio. Lepo smo ga obradovali vešću da ide u Zonu. Jadnik je zinuo i načisto zaboravio da diše. «Kako u zonu? — kaže. — Zašto baš ja?» Međutim, saznavši za dvostruku premiju i za to, da Red Šuhart takođe ide, malo se povratio i odahnuo.

Dakle, spustili smo se u «budoar». Kiril je doneo propusnice, pokazali smo ih još jednom naredniku i on nam je izdao po jedno specijalno odelo. Ta odela su dobra stvar. Kad bi se od crvene prefarbalo u neku prikladniju boju svaki stalker bi za takvo odelo platio pet stotki da ne trepne. Ja sam odavno obećao sebi da ću smotati jedno obavezno. Na prvi pogled, ništa neobično — skafander kao u dubinskog ronioca i šlem kao ronilački, ili, recimo, kao u pilota mlaznog aviona ili astronauta.

Lagano, udobno, nigde ne žulja i ne možeš se oznojiti u njemu. Sa takvim odelom može se uvatru a ni gas nikakav ne može da prodre u njega. Kažu da ga ni metak ne probija. Istina, i vatra, i metak, i nekakav iperit — sve to je ovozemaljsko, ljudsko. U Zoni ničeg od toga nema, tamo se valja čuvati drugih stvari. I šta tu ima da se priča, u specijalnim odelima takođe ginu kao bubašvabe. Druga stvar što bi bez njega, verovatno, ginuli još i više. Od «vrelih pahuljica», na primer, odela štite sto posto.

Ili od ispljuvaka «đavoljeg kupusa»... Dobro.

Navukosmo specodela, ja sam presuo matice od šrafova iz vrećice u džep i krenusmo preko celog institutskog dvorišta prema ulazu u Zonu. Takav je ovde običaj, da svi vide: idu, evo, heroji nauke da živote svoje polože na oltar u ime čovečanstva, nauke i svetoga duha, amin. I stvarno — iz mnogih prozora sve do petnaestog sprata izviriše radoznale glave. Samo je orkestar falio, i maramicama da nam mašu.

— Čvršće stupaj — kažem ja Tenderu. — Uvuci stomak, junačino! Zahvalno čovečanstvo neće te zaboraviti.

Pogleda me on, vidim: nije mu do šale. I ne čudi me — nije vreme za šalu... Ali kad moraš u Zonu, onda ti ostaju samo dve stvari: ili da plačeš, ili da se šališ — a ja odmalena nisam plakao. Bacih pogled na Kirila. Taj se dobro drži, samo nešto usnama miče, kao da se moli.

— Moliš se? — pitam. — Samo se ti moli! Što dalje u Zonu — tim bliže nebu...