Piknik pored puta

I Redrik Šuhart, 23 godine, neoženjen, laborant Harmontskog ogranka Međunarodnog instituta za vanzemaljske civilizacije.

Stojim juče s njim u magacinu, a već se smračilo, ostalo nam je samo da skinemo specodela i možemo u «Boržč» na čašicu žestine. Ja stojim prosto onako, podupirem zid, odradio sam svoje i već držim spremnu cigaretu — čitava dva sata nisam mogao da zapalim, a on se još bakće sa svojim blagom — jedan sef je napunio, zatvorio i zapečatio, sad puni drugi — uzima sa transportera «prazne kutije», svaku zagleda sa svih strana (a teške su, prokletinje, imaju po šest i po kila) i, stenjući, pažljivo ih ređa na policu.

Koliko se on već sa tim «kutijama» muči i sve bez ikakvog rezultata i koristi. Ja bih odavno batalio taj posao i za iste pare radio nešto pametnije. Mada, s druge strane, «prazna kutija» je stvarno čudna i misteriozna stvar. Koliko sam ih doneo na svojim leđima, a svaki put kad ih vidim — ne mogu, stresem se. «Prazna kutija» se sastoji od dva bakarna diska veličine čajnih tacni, debljina im je pet milimetara, rastojanje među diskovima četiri stotine milimetara i, osim tog rastojanja, ničeg više između nema. Doslovno ništa, prazno. Možeš tuda gurnuti ruku, možeš i glavu, ako si baš skroz poblesaveo — prazno i šuplje, vazduh i ništa drugo. A opet, jasno je da između njih nešto ima, nekakva sila, koliko se ja u to razumem, jer još niko nije uspeo ni da približi te diskove, ni da ih odvoji jednog od drugog.

Ne, zaista je teško tu stvar opisati, isuviše je prosta naizgled, posebno kad je dobro pogledaš i najzad poveruješ u to što vidiš. To je kao kad bi opisivao šolju nekome ko nikad nešto takvo nije video ili, ne daj bože, čašicu — možeš samo da mašeš rukama i bespomoćno psuješ. Dobro, smatraćemo da ste sve shvatili, a ako ko nije shvatio, neka uzme institutske «Izveštaje» — svaki broj ima priloge o tim «kutijama» sa fotografijama...

Inače, Kiril se gnjavi sa tim «praznim kutijama» već skoro godinu dana. Ja radim sa njim od početka ali još uvek ne razumem šta on od njih očekuje a, iskreno rečeno, nije mi ni stalo da shvatim. Neka prvo on sam shvati, nek’ se snađe u tome pa ću ga, možda, saslušati. Zasad vidim samo jedno: njemu je po svaku cenu potrebno da neku od tih kutija «otvori», kiselinama progori, pod presom spljeska, rastopi je u peći. I tada će mu sve biti jasno, i čitava svetska nauka biće uzdrmana i svi će mu odati zasluženo priznanje. Ali zasad je, rekao bih, do toga još vrlo daleko. Zasad još ništa nije postigao, samo se namučio, posiveo nekako, postao ćutljiv a oči su mu kao u bolesnog psa, čak već i süze. Da je na njegovom mestu neko drugi, napio bih ga kao svinju i odveo ga kod neke dobre ženske, da ga malo razmrda, a ujutru bih ga opet napio pa kod druge ženske i tako nedelju dana dok se ne povrati. Samo što — nije za Kirila takav lek. Ne vredi mu ni predlagati, nije on od te sorte.

Stojimo, dakle, nas dvojica u magacinu, ja ga gledam kako se sav usukao, kako su mu oči upale, i postade mi ga odjednom žao. I onda sam se odlučio. Čak, ne da sam se odlučio, već kao da me je neko povukao za jezik.

— Slušaj — kažem. — Kirile...

A on stoji i drži poslednju «kutiju» sa takvim izrazom na licu kao da bi se najradije ceo zavukao u nju.

— Slušaj — kažem — Kirile! A šta kad bi imao jednu punu «praznu kutiju»?

— Punu «praznu kutiju»? — ponavlja on i gleda me kao da sam pao s Marsa.

— Pa da — kažem. — Tu tvoju hidromagnetnu zamku, ili kako je već zovete... Objekat 77-b.

Samo sa nečim između, nečim plavičastim.

E, sad je počeo da shvata. Pogledao me je, zaškriljio i tamo, iza kerećih suza, pojavio se tračak inteligencije, kako on sam voli da se izražava.

— Čekaj — kaže. — Puna? Isti ovakav predmet, samo pun?

— Pa da.

— Gde je?

Izlečio se moj Kiril. Stoji kô lovački ker, kô zapeta pušta.

— Idemo da zapalimo — kažem.

On je brzo gurnuo «praznu kutiju» u sef, zalupio vratašca, zaključao na tri i po obrtaja i nas dvojica pođosmo natrag u laboratoriju. Za praznu «praznu kutiju» Ernest obično plaća četiri stotke u kešu, a za punu bih iz tog pasjeg sina svu njegovu otrovnu krv isisao, ali — verovali ili ne — nisam na to čak ni pomislio, jer mi je Kiril prosto oživeo, ponovo je postao napet kao struna, na stepeništu je preskakao po četiri stepenika i sve me je požurivao — nisam mogao na miru da popušim cigaretu od njega. Ukratko, sve sam mu ispričao: i kakva je ona, i gde je, i kako je najlakše doći do nje. On je odmah uzeo mapu, pronašao tu garažu, upro prstom u nju, pogledao me i, jasna stvar, odmah shvatio sve o meni — a i kako da ne shvati!...

— Eh, ti — kaže on i cereka se ushićeno. — Pa dobro, otići ćemo tamo. Najbolje odmah sutra ujutru. Uzeću propusnice i vozilo u devet, a u deset se prekrstimo i ulazimo u Zonu. U redu?

— U redu je — kažem. — Ko će biti treći?

— A šta će nam treći?