Piknik pored puta

I već kad sam krenuo gore, na stepeništu, sinulo mi je ono najglavnije i to mi je tako sinulo da sam morao da se vratim u svlačionicu, sednem i zapalim još jednu. Stvar je u tome, što ja danas ne smem ići u Zonu. A ni sutra, ni prekosutra. Stvar je u tome, da sam se opet našao na nišanu tim pacovima, da me nisu zaboravili, a ako i jesu, neko ih je podsetio. I nije sad ni važno ko. Nijedan stalker, osim ako nije skroz odlepio, neće prići Zoni ni na puškomet kad zna da ga prate. Ono što mi je sad raditi — to je da se zavučem u najmračniju rupu. Šta kažete, kakva Zona? Pa ja tamo ni sa propusnicom ne idem već koji mesec! Šta nabeđujete poštenog laboranta?!

Promozgao sam dobro o tome i čak kao neko olakšanje da sam osetio što danas ne moram u Zonu. Ali kako da sad to što delikatnije saopštim Kirilu?

Pa sam mu saopštio ovako:

— Ja u Zonu ne idem. Kakav je plan rada za danas?

Naravno, Kiril je prvo izbečio oči na mene. A onda se, izgleda, dosetio jadu: uzeo me je pod ruku, odveo u svoju kancelariju, posadio za sto a sam seo u prozor. Zapalismo. Ćutimo. Onda me on oprezno pita:

— Je l’ se nešto desilo, Red?

I šta sad da mu kažem?

— Ne — odgovaram. — Ništa se nije desilo. Izgubio sam sinoć pare na pokeru — onaj pasji sin Nunan dobro igra...

— Čekaj malo — kaže on. — Da se ti nisi predomislio?

Ja zastenjah od muke.

— Ne smem — procedih kroz zube. — Ne smem, razumeš? Maločas me je Hercog zvao na razgovor.

Njemu se obesiše ramena. Opet mu se vratio onaj paćenički izgled i oči mu opet postadoše kô u bolesnog kučeta. Uzdahnuo je isprekidano, zapalio novu cigaretu na opušak stare pa će tiho:

— Veruj mi, Red, ja nikome ništa nisam rekao.

— Mani se — kažem. — Ko tebe optužuje?

— Pa ja čak ni Tenderu još nisam rekao. Uzeo sam propusnicu na njegovo ime, a da ga nisam ni pitao...

Ja ćutim i pušim. Jadan čovek, ništa ne razume.

— A šta ti je Hercog rekao?

— Ništa naročito. Neko me je cinkario i to je sve.

Tu me on pogleda nekako čudno, skoči sa prozorske daske i ushoda se po svom kabinetu napred-nazad.

On šparta po kancelariji, a ja sedim, dimim i ćutim. Žao mi ga je, naravno, a i nekako ružno je ispalo — izlečio čoveka od melanholije, baš! A ko je svemu kriv? Pa ja sam kriv, niko drugi.

Obećao detetu kolač, a kolači u sobi koju čuvaju opasne čike... Uto se on zaustavi ispred mene i, gledajući nekud ustranu, pita sa ustezanjem:

— Slušaj, Red, a koliko bi mogla da košta takva «puna kutija»?

U prvi mah ga nisam shvatio, pomislio sam da on računa da će je od nekog drugog nabaviti, ali gde da je nabavi kad je ona možda jedina na Zemlji a i nema on para za to: otkud inostranom stručnjaku pa još iz Rusije novac za takvo nešto? A onda kao da me je grom udario: pa on misli da ja sve ovo radim zbog zelembaća, da samo nabijam cenu! Ah, strvino jedna, pa šta ti misliš ko sam ja?! Već sam zinuo da mu sve to kažem — i ugrizao se za jezik. Jer stvarno — šta bi trebalo da misli o meni? Stalker je stalker, on rizikuje život za zelembaće i samo do njih mu je stalo. Tako ispada da sam ja juče zabacio udicu sa mamcem, a danas je privlačim — dižem cenu.

Od uzrujanosti nisam mogao odmah da progovorim, a on me gleda pažljivo, oči ne skida sa mene, i u očima mu se vidi čak ne prezir nego više kao neko razumevanje. Onda sam se smirio i objasnio mu:

— Do te garaže — kažem — niko još nije išao sa propusnicom. Trasa do tamo još nije obeležena i ti to dobro znaš. Vratićemo se ovamo, a tvoj Tender će odmah ispričati kako smo otišli pravo do garaže, uzeli šta smo hteli, pa nazad. Kao da smo u samoposlugu išli. I svakome će biti jasno da smo unapred znali kuda i po šta idemo. A to znači, da je neko od nas trojice imao tačnu informaciju. A ko je taj neko — uopšte nije teško pogoditi. Je l’ ti sad jasno kako će se to završiti po mene?

Završio ja svoj govor, i sad mi gledamo jedan drugog u oči i ćutimo. Onda on odjednom lupi dlanom o dlan, protrlja ruke i bodro objavljuje:

— Pa, ako ne možeš — ne možeš. Razumem te, Red, i ne mogu da te osuđujem. Ići ću sam.

Valjda će sve biti dobro. Nije mi prvi put...

On raširi na prozorskoj dasci mapu, osloni se rukama, nadvi se nad nju i njegova bodrost stade naočigled da se topi. Čujem kako mrmlja:

— Sto dvadeset metara... čak sto dvadeset dva... pa još nekoliko u samoj garaži... Ne, bolje da ne vodim Tendera. Šta ti kažeš, Red, zar nije bolje da idem bez Tendera? Ipak, on ima dvoje dece...

— Samog te neće pustiti — kažem.

— Pustiće me, nije to problem... — mrmlja on. — Znam sve narednike... i poručnike... Ah, što mi se ne sviđaju ovi kamioni! Trinaest godina stoje pod otvorenim nebom, i svi su kao novi... Petnaest metara dalje je cisterna šuplja kao rešeto, a ovi kao da su juče iz fabrike... Eh, ta Zona!

On podiže glavu i zagleda se kroz prozor. Ja takođe. Stakla u našim, institutskim, prozorima su debela, sa olovnim bleskom, a napolju je Zona, sva je kao na dlanu sa visine trinaestog sprata...