Piknik pored puta

— Šta kažeš? — pita on.

— Moli se! — vičem. — Stalkere puštaju u raj preko reda!

A on se odjednom osmehne i potapše me po ramenu, kô veli, ne boj se, sa mnom nećeš propasti, a ako i propadneš, šta ima veze, samo jednom se umire. E, baš je smešan!

Pokazali smo propusnice poslednjem naredniku — zapravo, ovaj je bio poručnik, čak ga i poznajem, njegov stari prodaje ogradice za grobove u Reksopolu — a «leteća platforma» je već tu, dovezli su je momci iz PPS-a i parkirali kod samog ulaza. I sve ostalo je već tu: i hitna pomoć, i vatrogasci, i naša vrla garda, neustrašivi spasioci — gomila kilavih lenština sa njihovim helikopterom.

Dabogda ih moje oči ne videle!

Popeli smo se na «platformu», Kiril stade za upravljač i reče:

— Pa, Red, komanduj!

Ja bez žurbe povukoh patent na grudima, izvadih iz unutrašnjeg džepa pljosku, dobro povukoh, navrnuh zatvarač i vratih pljosku u džep. Ne mogu bez toga. Već ko zna koji put idem u zonu, a bez toga ne mogu. Ona dvojica me gledaju i čekaju.

— Ta-ko! — kažem. — Vas ne nudim, jer idem sa vama prvi put i ne znam kako alkohol deluje na vas. Plan rada je sledeći. Sve što ja naredim izvršavaćete momentalno i bespogovorno. Ako neko bude otezao ili postavljao pitanja zviznuću ga gde stignem — unapred se izvinjavam. Na primer, ako naredim Tenderu da ide na rukama, onda ti, gospodine Tender, ima da podigneš svoje debelo dupe i da uradiš tačno kao što sam ti rekao. Inače svoju bolesnu ćerkicu verovatno više nikad nećeš videti.

Jasno? A ja ću se već pobrinuti da je vidiš.

— Ti, Red, samo nemoj zaboraviti da narediš — dahće Tender, već sav crven i preznojen. — Ako treba ići ću i na zubima, ne na rukama. Bio sam ja već tamo, nisam novajlija.

— Vi ste obojica za mene novajlije — kažem. — A ja sigurno neću zaboraviti da naredim; budi miran. Uzgred, je l’ umeš da voziš ovu stvar?

— Ume — odgovara za njega Kiril. — Odlično vozi.

— Onda u redu — kažem. — Spuštaj poklopac, otvaraj vizire! Polako napred po markerima, visina tri metra. Kod dvadeset sedmog markera stani.

Kiril je podigao «platformu» na tri metra i polako krenuo napred, a ja sam neprimetno okrenuo glavu i dunuo preko levog ramena. Gledam — gardijski spasioci ušli su u svoj helikopter, vatrogasci ustadoše sa poštovanjem, onaj idiot od poručnika stoji u kapiji i salutira, pozdravlja nas, a iznad svega toga vidi se veliki plakat sa već izbledelim natpisom: «Dobro došli, gospodo vanzemaljci!» Tender se spremao da im svima odmahne, ali ja ga zviznuh laktom u slabine pa ga je prošla volja za tim. Daću ti ja opraštanje!...

Poleteli smo.

Desno od nas bila je zgrada Instituta, levo kužni kvart i mi smo leteli od markera do markera po samoj sredini ulice. Odavno već tom ulicom niko nije koračao ni vozio. Asfalt je sav popucao, pukotine su obrasle travom, ali trava je još uvek bila naša, ljudska. A na trotoaru levo već je izrasla nekakva crna bodljakuša, i po toj bodljakuši lepo se videlo odakle počinje Zona: crna trava pored samog kolovoza kao da je kosom odsečena. Da, ti vanzemaljci ipak su bili uredni momci. Zasvinjili su, istina, mnogo, ali su zato i odredili jasne granice. Čak ni «vrele pahulje» ne lete na našu stranu iz Zone — iako ih vetar, reklo bi se, nosi kud bilo...

Zgrade u kužnom kvartu su mrtve, sa oljuštenim malterom, međutim, stakla na prozorima su gotovo svugde cela, prljava su i slepa. A noću, kad puziš ovuda, sasvim lepo se vidi kako unutra nešto sija, kao alkohol kad gori plavičastim plamičcima. To «veštičje pihtije» izlaze iz podrumâ. A inače kad pogledaš — kvart kao kvart, zgrade kao zgrade, naravno, trebalo bi im malo opravke, ali ništa posebno se ne vidi, samo što nema ljudi. U ovoj zgradi od cigala živeo je naš učitelj aritmetike po nadimku Zapeta. Bio je gubitnik i baksuz, druga žena ga je ostavila baš pred samu Posetu, a ćerka mu je imala mrenu preko jednog oka, pa smo joj se, pamtim, rugali dok ne bi zaplakala. Kad je počela panika on je sa ostalim stanarima te zgrade samo u rublju bežao do mosta — svih šest kilometara bez zastajanja. Posle je dugo bolovao od kuge, nokti su mu otpali, počela je i koža da se ljušti. Svi koji su živeli u tom kvartu preležali su kugu, zato je i nazvan Kužni. Nekoliko ih je umrlo, ali to su bili starci. Meni se čini da oni i nisu umrli od kuge, nego od straha. Bilo je stvarno stravično. Svi iz ovog kvarta oboleli su od kuge, a u sledeća tri kvarta ljudi su oslepeli. Sad se ti kvartovi tako i zovu: Prvi slepi, Drugi slepi... Nisu oslepeli sasvim, više onako kao kokošje slepilo.

A priča se da nisu oslepeli od nekog bleska, iako je i kod njih bleskova bilo mnogo, nego od snažnog treska. Kažu, zagrmelo je tako da su momentalno oslepeli. Doktori im kažu: ne može biti, razmislite malo. Ne, ostali su pri svom: snažan grohot od kojeg su oslepeli. A niko osim njih u ta tri kvarta nije čuo nikakvu grmljavinu...