Piknik pored puta

Neki kamen ispod njegove noge se izmakao, on se okliznuo i potpuno zagnjurio, a kad je izronio vide sasvim blizu izbezumljeno Arturovo lice iskolačenih očiju i na trenutak se prestrašio — učinilo mu se da je izgubio orijentaciju. Ipak, nije: odmah je shvatio da treba ići u onom pravcu gde se iz bare diže crni vrh jednog kamena — shvatio je to iako osim tog kamena ništa nije video u žutoj magli.

— Stoj! — proderao se. — Idi desno! Desno od kamena!

Ali opet nije ni sam mogao da čuje svoj glas i zato se približio Arturu, uhvatio ga za rame i počeo mu pokazivati rukom: idi desno od kamena, spusti glavu. I pomislio je: platićete mi za ovo.

Kod kamena je Artur zaronio, samo sekund pre nego što je munja udarila u njegov crni vrh a užareni odlomci poleteli na sve strane. Platićete mi za ovo, ponavljao je Redrik, opet zaranjajući i mlatarajući rukama i nogama. U ušima mu je zatutnjao novi udar groma. Ubiću boga u vama za ovo!

Samo na trenutak se zapita: ma kome ja to pretim? Ne znam. Ali neko mora da plati, neko će mi već platiti za ovo! Sačekajte, samo da stignem do te kugle, samo da je se dokopam, pa ću se već obračunati sa vama!

Kad su konačno izišli na suvo, na već vreli od sunca kameni odron, zaglušeni, izvrnuti naopačke, teturajući i hvatajući se jedan za drugoga da ne padnu, Redrik ugleda propali kamion koji je ležao na osovinama i nejasno pomisli da bi se tu, kod kamiona, mogli odmoriti. I oni se zavukoše u senku.

Artur je legao na leđa i neposlušnim prstima pokušavao da raskopča jaknu, a Redrik se naslonio rancem o stranicu kamiona, obrisao ruke o kamenje i posegnuo pod jaknu za pljoskom.

— I ja... — progovorio je Artur. — Dajte i meni, mister Šuharte!

Redrik se začudio, kako taj klinac odjednom ima gromki glas, otpio, zatvorio oči pa pružio pljosku Arturu. Gotovo je, pomislio je umorno. Prošli smo. I ovo smo prošli. A sad ćemo da vidimo.

Mislite, da ću vam zaboraviti ovo? Ne, sve ja pamtim. Mislite, da ću vam reći hvala što se nisam udavio? Kakvo hvala! Sad ste gotovi, je l’ vam jasno? Ništa neću ostaviti kao što je bilo. Sad ja odlučujem. Ja, Redrik Šuhart, pri zdravoj svesti i pameti, odlučivaću sve i za sve. A svi vi ostali, lešinari, kerovi, došljaci, mršavi, kvoterbladi, paraziti, zelenaši, promukli, sa leptir-mašnama, u uniformama, čistunci, sa aktovkama, sa govorancijama, sa plemenitim postupcima, poslodavci, sa večnim akumulatorima, sa večnim motorima, sa «vetrometinama», sa lažnim obećanjima — dosta je, dosta ste me vukli za nos, celog života ste me vukli za nos, a ja, budala, hvalio sam se kako ja radim samo ono što sâm hoću, a vi ste sve klimali glavama i domigivali se, i vukli me za nos, povlačili me po krčmama i zatvorima... Dosta je bilo! On svuče remenje ranca i uze iz Arturove ruke pljosku.

— Pojma nisam imao — rekao je Artur. — Nisam mogao ni da zamislim... Znao sam da nas mogu čekati vatra, smrt, ali ovakvo nešto!... Kako ćemo se vratiti?

Redrik ga nije slušao. To, što govori ovaj čovek, više nije ni od kakvog značaja. Nije ni ranije imalo značaja, ali ranije je on barem bio čovek. A sad... otvarač koji govori. Neka ga, nek’ priča.

— Kad bih mogao da se umijem... — Artur se zabrinuto osvrtao. — Barem lice da operem.

Redrik rasejano baci pogled na njega, ugleda slepljene pramenove kose, umazano poluosušenom sluzju lice sa tragovima od prstiju, čitavog Artura, pokrivenog skorelim blatom i ne oseti ni sažaljenja, ni razdraženosti, ništa. Otvarač koji govori. Okrenuo se. Ispred njih se pružala turobna površina, nalik napuštenom gradilištu, zasuta oštrim šljunkom, zaprašena belim kamenim prahom, obasjana zaslepljujućim sunčevim zracima, neizdrživo bela, vruća, zla i mrtva. Suprotni kraj rudokopa video se već i odavde — takođe zaslepljujuće beo. Sa ove daljine gornja ivica je izgledala potpuno ravna a usek vertikalan, a bliži kraj je bio okrunjen krupnim stenama, i put naniže u jamu rudokopa je bio tamo gde se među stenama crvenela kabina ogromnog bagera. To je bio jedini i poslednji orijentir. Trebalo je ići pravo na njega, oslanjajući se samo na sreću.

Artur se odjednom pridigao, zavukao ruku pod kamion i izvadio odande zarđalu konzervu.

— Pogledajte, mister Šuharte — rekao je, živnuvši. — Ovo je, sigurno, otac ostavio... Ima ih još.

Redrik ne reče ništa. Bolje ti je da ćutiš, pomisli ravnodušno. Bolje ti je da mi sad ne spominješ svog oca. A uostalom, sad je svejedno... Ustao je i zastenjao od bola, zato što mu se odeća zalepila za telo, za opečenu kožu, i sad se tamo, pod odećom, nešto bolno otkidalo, kao zapečeni zavoji sa rane. Artur je takođe ustao i takođe zastenjao, jauknuo i paćenički pogledao Redrika. Videlo se: hteo bi da se požali — a ne sme. Samo je rekao žalosnim glasom:

— Mogu li još jedan gutljaj, mister Šuharte?

Redrik vrati u džep pljosku koju je držao u ruci i reče:

— Vidiš ono crveno među stenama?

— Vidim — odgovorio je Artur zagrcnuvši se i uzimajući dah.

— Pravo na njega. Kreći.

Artur se, stenjući, pokrenuo, pokušao da ispravi ramena ali se samo bolno iskrivio. Onda se osvrnuo i rekao: