Piknik pored puta

Nije znao, kada se sve to završilo. Odjednom je shvatio da ponovo može da diše, da je vazduh opet vazduh a ne vrela para koja pali grlo, i dosetio se da mora požuriti, pobeći što dalje od ove đavolske grejalice dok se nije opet nadnela nad njih. Svalio se sa Artura koji je ležao sasvim nepomično, uzeo obe njegove noge pod mišku i, pomažući se slobodnom rukom, zapuzao napred, ne skidajući oči sa crte iza koje je opet počinjala trava, mrtva, suva, krta, ali prava — sad mu je izgledala kao prava oaza. Pepeo mu je škripao pod zubima, ošureno lice ga je peklo, znoj mu je tekao pravo u oči, verovatno zato što više nije imao ni obrve ni trepavice. Artur se vukao za njim i kao da se namerno kačio svojom prokletom jaknom. Bolele su ga ispržene ruke a ranac je pri svakom pokretu udarao opečeni potiljak. Od bola i vrućine Redrik je pomislio da će ga opekotine dotući i da se neće izvući odavde. Ali onda je od tog straha jače zabatrgao slobodnim laktom i kolenima, samo da se izvuče, daj, Red, hajde, Riđi, još samo malo, tako...

Posle je dugo ležao, zagnjurivši lice i ruke u hladnu prljavu vodu, sa uživanjem je udisao močvarni smrad. Satima bi tako ležao, ali je naterao sebe da ustane; klečeći, zbacio je ranac, četvoronoške se vratio do Artura, koji je još uvek nepomično ležao tridesetak koraka od močvare, vratio se i okrenuo ga na leđa. M-da, bio je to lep dečko. Ali sad je ta zgodna faca izgledala kao crno-siva maska od mešavine zapekle krvi i pepela, i nekoliko trenutaka Redrik je sa tupim interesovanjem gledao uzdužne brazde na toj maski — tragove od vučenja po zemlji. Onda je konačno ustao, uhvatio Artura pod miške i povukao ga do vode. Artur je hroptavo disao i povremeno bi zaječao. Redrik ga je bacio licem u najveću baru i spustio se u vodu pored njega, ponovo uživajući u mokrini i svežini. Artur je zagrgoljio, zabatrgao se, oslonio se na ruke i podigao glavu. Oči su mu bile iskolačene, još nije došao sebi i žudno je otvorenim ustima hvatao vazduh, zagrcavao se i kašljao. Onda mu se pogled razbistrio i zaustavio na Redriku.

— Hu-u-u... — rekao je i odmahnuo glavom, brizgajući prljavu vodu. — Šta je to bilo, mister Šuharte?

— Smrt je bila — nerazgovetno je izgovorio Redrik i zakašljao se. Opipao je lice. Bolelo ga je.

Nos mu je bio otečen, ali obrve i trepavice, ma koliko to bilo čudno, bile su na mestu. I koža na rukama je takođe bila čitava, samo je malo pocrvenela.

Artur je takođe oprezno opipavao svoje lice. Sada, kad je voda sprala onu strašnu masku, ispalo je da mu je lice — takođe protiv svakog očekivanja — gotovo normalno. Nekoliko ogrebotina, čvoruga na čelu, rasečena donja usna, a inače ništa posebno.

— Nikad nisam čuo za takvo nešto — rekao je Artur i pogledao nazad.

Redrik se takođe osvrnuo. Na sivoj ispepeljenoj travi ostalo je mnogo tragova i Redrik se zaprepastio kako je, ispada, kratak bio onaj strašni beskonačni put koji je prepuzao spašavajući se od smrti. Svega nekih dvadeset-trideset metara bilo je od jednog do drugog kraja spaljene površine, ali on je naslepo i izbezumljen puzao po njoj nekim ludim cik-cakom, kao buba u vrelom tiganju, i još je dobro što je puzao otprilike onamo kud treba, a mogao je otpuzati na «vetrometinu» sleva, mogao se i okrenuti pa natrag... Ne, nije mogao, pomislio je ljutito. To bi neki žutokljunac tako mogao, a ja nisam žutokljunac i uopšte, da nije ove budale, ništa se ne bi desilo, malo bih se oznojio i to je sve.

Pogledao je Artura. Artur je frktao umivajući se i stenjao dodirujući bolna mesta. Redrik je ustao i, mršteći se od dodira skorele na vrelini odeće sa opečenom kožom, otišao na suvo i nagnuo se nad rancem. Ranac je istinski stradao. Spoljašnje pregrade su načisto izgorele, sve ampule u kutiji za prvu pomoć su prsle od vrućine i od izgorele kutije je neizdrživo smrdelo. Redrik je pokušao da ukloni ostatke stakla i plastike, i tad začuje Arturov glas iza leđa:

— Hvala vam, mister Šuharte! Spasili ste mi život.

Redrik je oćutao. Koji moj bih tebe spašavao. Baš mi je do tebe stalo.

— A ja sam kriv — nastavio je Artur. — Čuo sam, kad ste mi naredili da ležim, ali sam se strašno prepao, a kad je pripeklo — sasvim sam izgubio glavu. Strašno se plašim boli, mister Šuharte...

— ‘Ajde, diži se! — rekao je Redrik, ne okrećući se. — To još nije bilo ništa... Ustaj, šta si se ispružio!

On podiže ranac i uvuče se u remenje, zašištavši od bola u izgorelim ramenima. Osećanje je bilo takvo, kao da mu je koža na mestima gde je remenje pritisnulo pukla. Plaši se boli... Ma da se nosiš, kukavice jedna!... Osvrnuo se. Dobro je, nisu sišli sa staze. Sad oni brežuljci sa pokojnicima.

Nezgodni brežuljci, stoje tamo tako ogoleli, a i ona udolina među njima... Nehotice je onjušio vazduh. Ah, kako ta odvratna udolina već odavde smrdi!

— Vidiš onu udolinu između bregova? — upitao je Artura.

— Vidim.

— Prvo na nju. Kreći.