Piknik pored puta

Nunan je izvadio maramicu i obrisao vrat i potiljak.

— Ne znam šta da mislim — rekao je iskreno. — Izvinite, šefe, ovo je za mene... Dajte mi da se povratim... Barbridž! Barbridž više nema nikakve veze sa Zonom! Pa ja znam svaki njegov korak!

Priređuje pijanke i piknike na jezerima, zarađuje dobre pare i, jednostavno, nije mu potrebno...

Izvinite, znam da govorim gluposti ali, uveravam vas, ni na trenutak nisam prestao da pratim Barbridža otkako je izišao iz bolnice...

— Neću vas više zadržavati — rekao je gospodin Lemhen. — Dajem vam nedelju dana.

Referisaćete, na koji način materijal iz vaše Zone dospeva u ruke Barbridža... i svih drugih. Do viđenja!

Nunan je ustao, smušeno klimnuo profilu gospodina Lemhena i, nastavljajući da briše maramicom oznojeno čelo, izišao u prijemnu. Crnomanjasti mladić je pušio i zamišljeno gledao u utrobu razmontirane elektronske mašine. Na trenutak je pogledao prema Nunanu, ali pogled mu je bio prazan, okrenut unutra.

Ričard Nunan je nabio šešir na glavu, uzeo mantil pod ruku i krenuo napolje. Ovakvo nešto mi se još u životu nije desilo — konfuzno je mislio. Ma zamisli samo — Nosonja Ben-Halevi! Već je stigao i nadimak da zaradi... Kad? Takav klinac, sline mu cure... Ne, ne, sve to nije to... Ah, ti, đubre beznogo! Lešinaru! Kako si me sad udesio! Kako si me popišao po glavi!... Ali kako je to moguće?

To prosto nije moguće. Baš kao onda, u Singapuru — njuškom o sto, potiljkom o zid...

Ušao je u auto i neko vreme, kao u bunilu, pipao rukom po tabli tražeći ključ za paljenje. Sa šešira mu je tekla voda na kolena, on ga je skinuo i, ne gledajući, bacio nazad. Pljusak je oblivao prednje staklo i Nunanu se sve nekako činilo da baš zbog te kiše ne može da smisli šta dalje treba da radi. Najzad se trgnuo i udario se pesnicom po ćeli. Pomoglo je. Odmah se dosetio da ključa za paljenje nema i ne može biti, nego da mu je u džepu «etak». Večni akumulator. I treba da ga izvadiš iz džepa, idiote, i da ga ubaciš u akumulatorsko ležište, i onda ćeš barem moći da se odvezeš nekud što dalje od ove zgrade, gde ga kroz prozor sigurno prati ona stara mrcina...

Nunanova ruka sa «etakom» je zastala na pola puta. Tako. Barem znam od koga treba da počnem. Od njega ću i početi, i to kako! Niko nikad ni od koga nije počeo onako kako ću ja sad početi od njega. I to sa zadovoljstvom. Uključio je brisače i poterao auto niz bulevar, gotovo nikog ne videći pred sobom i polako se smirujući. Nema veze. Pa neka je i kao u Singapuru. Na kraju se i u Singapuru sve završilo dobro... Možeš misliti, jedanput njuškom o sto! Moglo je biti i gore. Moglo je biti ne njuškom i ne o sto, već o nešto sa ekserima. Dobro, nećemo se zamarati time. Gde je taj moj bar? Ništa se ne vidi... Aha, evo ga.

Vreme nije bilo ono pravo, ali bar «Pet minuta» kupao se u svetlu kao «Metropol». Otresajući se kao pas na obali, Ričard Nunan je ušao u jarko osvetljeni hol prožet mirisima duvana, parfema i ukislog šampanjca. Stari Beni, još uvek bez livreje, sedeo je za šankom ukoso od ulaza i nešto jeo, držeći viljušku u ruci. Ispred njega se svojim ogromnim stasom uzdizala među praznim flašama Madam i posmatrala ga kako jede. U baru još nisu pospremili od sinoć. Kad je Nunan ušao, Madam je odmah okrenula prema njemu široko lice pod debelim slojem šminke. Lice joj je u prvi mah bilo nezadovoljno, ali se odmah razvuklo u profesionalni osmeh.

— Oho! — uzviknula je dubokim glasom. — Pa to je gospodin Nunan lično! Jeste li se zaželeli devojaka?

Beni je mirno jeo dalje; bio je gluv kao top.

— Zdravo, stara moja! — rekao je Nunan, prišavši. — Šta će mi devojke, kad je preda mnom prava žena!

Beni ga je najzad primetio. Strašno lice, sve u plavim i crvenim ožiljcima, s mukom se iskosilo u osmeh.

— Zdravo, gazda! — rekao je muklo. — Jeste li svratili da se osušite?

Nunan mu se osmehnuo u odgovor i mahnuo rukom. Nije voleo da razgovara sa Benijem: sve vreme morao je da viče.

— Gde je moj upravnik, deco? — upitao je.

— U svojoj kancelariji — odgovorila je Madam. — Sutra je dan za plaćanje poreza.

— Uh, ti porezi! — rekao je Nunan. — Madam, molim da mi se spremi moje omiljeno, brzo ću se vratiti.

Bešumno gazeći po debelom sintetičkom tepihu prošao je pored separea zaklonjenih zavesama — na zidu pored svakog separea stajala je slika nekog cveta — skrenuo u nevidljivi ugao i bez kucanja otvorio vrata obložena kožom.

Kaćuša Koščati sedeo je za stolom i razgledao pomoću ogledalca zloslutni čir na nosu.

Videlo se: boli njega što sutra mora da plaća porez. Na potpuno praznom stolu pred njim stajala je bočica sa živinom mašću i čaša sa prozirnim napitkom. Kaćuša Koščati podigao je oči nalivene krvlju i skočio, ispustivši ogledalce. Ne govoreći ni reči, Nunan je seo u fotelju preko puta, neko vreme ćutke posmatrao hulju i slušao kako ovaj mrmlja nešto bez veze o prokletoj kiši i reumatizmu. Onda je rekao:

— Zaključaj vrata, prijatelju.