Piknik pored puta

— A, stigli ste — otegnuto je rekao. — Slobodno uđite, sedite.

Nunan je potražio pogledom gde da sedne, ali nije bilo ničeg osim obične drvene stolice sa ravnim naslonom za leđa. Onda je seo na ivicu stola. Dobro raspoloženje ga je pomalo počelo napuštati a da još nije bio svestan zašto. Onda mu odjednom postade jasno da ga nisu zvali zbog hvaljenja. Pre će biti suprotno. Dan gneva, filozofski je pomislio i pripremio se za najgore.

— Zapalite — ponudio ga je gospodin Lemhen, opet sedajući u fotelju.

— Hvala, ne pušim.

Gospodin Lemhen je klimnuo sa takvim izrazom lica kao da su se potvrdile njegove najgore slutnje, spojio pred licem vrhove prstiju obeju ruku i neko vreme pažljivo gledao u njih.

— Možda danas ipak nećemo razmatrati pravna pitanja u vezi sa firmom «Micubiši denši»? — najzad je rekao.

To je trebalo da bude šala i Nunan se spremno osmehnuo i rekao:

— Kako god hoćete.

Sedenje na stolu bilo je đavolski neudobno — noge mu nisu dopirale do poda.

— Sa žaljenjem moram da vas obavestim — rekao je gospodin Lemhen — da je vaš izveštaj ostavio odličan utisak u vrhu.

— Hm... — promumlao je Nunan. Počinje, pomislio je.

— Bio je čak predlog da dobijete orden — nastavio je gospodin Lemhen — ali ja sam smatrao da je bolje sačekati sa tim. I bio sam u pravu. — On je najzad prestao da razgleda figuru od svojih deset prstiju i pogledao ispod oka u Nunana: — Vi se sigurno pitate zašto sam ispoljio takvu, reklo bi se, preteranu opreznost...

— Sigurno ste imali neke razloge — reče Nunan kao da se dosađuje.

— Da, imao sam. Šta je proizilazilo iz vašeg izveštaja, Ričarde? Grupa «Metropol» je likvidirana. Zahvaljujući vama. Grupa «Zeleni cvet» uhvaćena na delu u punom sastavu. Odličan posao. I opet vaš. Grupe «Vor», «Kvazimodo», «Lutajući muzičari» i sve ostale, ne sećam se njihovih šifara, raspustile su se same, svesne da će ih danas-sutra uloviti. Sve je to tako zaista i bilo; imamo potvrde iz drugih izvora. Bojno polje je počišćeno. Ostalo je iza vas, Ričarde. Protivnik se povukao u neredu, pretrpevši značajne gubitke. Jesam li dobro izložio situaciju?

— U svakom slučaju — oprezno je rekao Nunan — u poslednja tri meseca iznošenje materijala iz Zone preko Harmonta je prekinuto... Barem po mojim podacima — dodao je.

— Protivnik se povukao, je li tako?

— Pa, ako baš insistirate na tom izrazu... Tako je.

— Nije tako! — rekao je gospodin Lemhen. — Stvar je u tome, što se taj protivnik nikad ne povlači. Znam to pouzdano. Požurivši sa pobedničkim izveštajem, Ričarde, vi ste demonstrirali nezrelost. Zato sam i predložio da vam se zasad ne dodeli odlikovanje.

Ma idi ti u materinu sa svojim odlikovanjem, mislio je Nunan, klateći nogom i mračno gledajući vrh cipele. Možeš da okačiš svoje odlikovanje znaš gde. Našao se moralista, učitelj. Ja i bez tebe znam s kim imam posla, ne trebaju mi tvoje lekcije o protivniku. Kaži prosto i jasno: gde, kad i šta sam propustio... šta su te bitange još iznele... kakve nove puteve i načine su našli... i bez packi, nisam ti ja nekakav žutokljunac, meni je pedeseta prevalila i ne sedim ja tu zbog tvog ordenja...

— Šta znate o Zlatnoj kugli? — odjednom je upitao Lemhen.

Bože, kakve sad veze ima Zlatna kugla, razdraženo je pomislio Nunan. Crko dabogda sa tvojim načinom vođenja razgovora...

— Zlatna kugla je lokalni mit — monotono je referisao. — Predmet u zoni koji ima oblik zlatne kugle i ispunjava ljudima želje.

— Sve želje?

— Prema kanonskoj verziji mita — sve. Postoje i neke varijante...

— Tako — rekao je gospodin Lemhen. — A šta ste čuli o «smrt-lampi»?

— Pre osam godina — monotono je nastavio Nunan — stalker Stefan Norman, po nadimku Cvikeraš, ponudio je Institutu nekakav uređaj, koliko se može suditi po njegovim rečima, nekakav ozračivač sa smrtonosnim dejstvom na zemaljske organizme. Postignut je i dogovor oko cene. A onda je Cvikeraš otišao u Zonu i nije se vratio. Niko ne zna gde se taj aparat nalazi. U Institutu još čupaju kose zbog njega. Naš poznanik Hju iz «Metropola» ponudio je za taj aparat bilo koju sumu koja se može smestiti na listiću čekovne knjižice.

— I to je sve? — upitao je gospodin Lemhen.

— To je sve — odgovorio je Nunan. On je razgledao sobu sa naglašenom dosadom.

— Tako — rekao je Lemhen. — A šta znate o «račjem oku»?

— O kakvom oku?

— Račjem. Rak. Znate? — gospodin Lemhen je spojio u vazduhu palac i kažiprst. — Sa kleštima.

— Prvi put čujem — odgovorio je Nunan, mršteći se.

— Dobro, a šta znate o «grom-salvetama»?

Nunan je skočio sa stola i stao pred Lemhena, gurnuvši ruke u džepove.

— Ne znam ništa — rekao je. — A vi?

— Na žalost, ni ja ne znam ništa. Ni o «račjem oku», ni o «grom-salvetama». Ali oni ipak postoje.

— U mojoj Zoni? — upitao je Nunan.

— Sedite, sedite — rekao je gospodin Lemhen, mašući rukom. — Naš razgovor tek počinje.

Sedite.

Nunan je obišao sto i seo na neudobnu stolicu sa visokim naslonom.

Kud navija? — grozničavo je mislio. Kakve su ovo novosti? Mora da su našli nešto u drugim Zonama, a on me sad muči, gad. Nikad me nije voleo, stari đavo, ne može da zaboravi onaj slučaj...