Piknik pored puta

Nije voleo ovaj skup viski, ali sad se moglo popiti i to. Već je hteo da povuče pravo iz boce kad ga zaustaviše nejasni protestni zvuci iza leđa. Osvrnuo se i video kako preko tratine, mučno pomerajući iskrivljene noge, iz sve snage žuri Pacov i obema rukama drži pred sobom visoku čašu sa prozirnim napitkom. Od napora mu je znoj curio niz tamnocrveno lice, oči nalivene krvlju samo što nisu iskočile iz duplji i, videći da ga je Redrik spazio, on je opet gotovo očajnički pružio prema njemu čašu i opet je zastenjao, zacvileo, široko razjapljujući bezuba usta.

— Čekam, čekam — rekao je Redrik i vratio bocu sa viskijem u led.

Pacov se najzad doteturao, dao čašu Redriku i sa plašljivom familijarnošću potapšao ga po ramenu rukom nalik kleštima.

— Hvala, Diksone — ozbiljno je rekao Redrik. — To je baš ono, što mi je sad potrebno. Ti si, kao i uvek, na visini, Diksone.

I dok je Dikson smeteno i srećno klimao glavom i grčevito se udarao zdravom rukom po bedru, Redrik je svečano podigao čašu, klimnuo mu i ispio polovinu. Onda je pogledao Dinu Barbridž.

— Hoćeš? — upitao je, pokazujući na čašu.

Ona ne odgovori. Presavila je novčanicu napola, onda još jednom, pa još jednom.

— Ne brini se — rekao je on. — Nećete umreti od gladi. Tvoj tatica...

Ona ga prekide:

— I ti si ga, znači, vratio — rekla je. Nije to bilo pitanje, bila je tvrdnja. — Nosio si ga, idiote jedan, kroz celu zonu, budalo riđa, vukao si na leđima to đubre, naivčino. Propustio si takvu priliku...

On ju je gledao, zaboravivši na piće, a ona je ustala, prišla, gazeći rasute novčanice, i stala ispred njega, uprevši stisnute pesnice u glatke bokove, zaklonivši čitav svet svojim fantastičnim telom koje je mirisalo na parfeme i slatki znoj.

— Pa on je sve vas, budale, vrteo oko malog prsta... Sačekaj samo, još će on igrati po vašim kostima i lobanjama, još će on vama pokazati bratsku ljubav i milosrđe! — ona je već gotovo vikala. — Sigurno ti je obećao Zlatnu kuglu, je l’ da? I mapu, i zamke?... Budalo! Kretenu! Po tvojoj riđoj njuški vidim da ti je obećao... Sačekaj samo, daće ti on još mapu; spasi, gospode, glupavu dušu riđeg idiota Šuharta...

Onda je on lagano ustao, zamahnuo i zalepio joj šamar, i ona je naglo umukla, spustila se na travu kao podsečena i sakrila lice u dlanove.

— Budalo... riđa... — govorila je nerazgovetno. — Takvu priliku si propustio... Takvu priliku...

Redrik je, gledajući je odozgo, ispio svoje piće i, ne osvrćući se, pružio čašu Pacovu. Ovde nije bilo više šta da se govori. Dobru je decu izmolio sebi Lešinar Barbridž u Zoni! Zahvalnu!

Izišao je na ulicu, uzeo taksi i rekao taksisti da vozi u «Boržč». Trebalo je okončati sve poslove, spavalo mu se neizdrživo, pred očima mu se sve rasplinjavalo i on je čak i zaspao, naslonivši se na tašnu, i probudio se tek kad ga je šofer prodrmao za rame:

— Stigli smo, mister...

— Gde smo? — upitao je Redrik, sanjivo se osvrćući. — Rekao sam ti da voziš u banku...

— Niste, mister — šofer se iscerio. — Rekli ste u «Boržč». Eto vam «Boržča».

— U redu — ljutito je progunđao Redrik. — Sanjao sam nešto...

Platio je i izišao, s mukom pokrećući ukočene noge. Asfalt je već omekšao pod suncem, već je bila vrućina. Redrik je osetio da je sav mokar, u ustima mu je bio odvratan ukus a oči su mu suzile. Pre nego što će ući pogledao je unaokolo. Ulica pred «Boržčem» je, kao i uvek u to vreme, bila pusta. Ustanove preko puta još nisu počele da rade a i «Boržč» je, zapravo, bio zatvoren, ali Ernest je već bio na položaju — brisao je čaše i mrko gledao iza šanka u trojicu nekakvih tipova koji su za stolom u uglu ispijali pivo. Sa ostalih stolova još nisu bile skinute preokrenute stolice, nepoznati crnac u beloj bluzi ribao je pod četkom, još jedan crnac nosio je gajbe piva iza Ernesta.

Redrik je prišao šanku, stavio na njega tašnu i pozdravio Ernesta. Ovaj je u odgovor progunđao nešto nerazgovetno.

— Sipaj mi pivo — rekao je Redrik i grčevito zevnuo.

Ernest je tresnuo o šank praznu kriglu, izvadio iz frižidera flašu, otvorio je i nadneo nad kriglu. Redrik je, zaklanjajući dlanom usta, gledao u njegovu ruku. Ernestu je ruka drhtala. Grlić flaše je nekoliko puta zvecnuo o ivicu krigle. Redrik pogleda Ernesta u lice. Teški očni kapci bili su spušteni, mala usta iskrivljena, obrazi su mlohavo visili. Crnac je ribao pod ispod samih Redrikovih nogu, tipovi u uglu su strasno i ljutito raspravljali o trkama, crnac koji je slagao gajbe gurnuo je Ernesta zadnjicom tako da se ovaj zaneo. Crnac je počeo mrmljati izvinjenja. Ernest je prigušenim glasom upitao:

— Jesi li doneo?

— Šta jesam li doneo? — Redrik se osvrnuo.

Jedan od tipova se lenjo podigao iza stočića, pošao prema izlazu i zaustavio se u vratima, pušeći cigaretu.

— Idemo da popričamo — rekao je Ernest.

Crnac sa četkom za ribanje sada je takođe stajao između Redrika i vrata. Krupan crnac, nalik Imalinu samo dvaput širi.

— Idemo — rekao je Redrik i uzeo tašnu. Sanjivost ga je sasvim napustila.