Piknik pored puta

Onda su zajedno otišli do landrovera. Redrik je seo za volan a Kasapin pored njega i odmah, nagnuvši se preko sedišta, stao opipavati Barbridževe noge. Barbridž je, utihnuvši i skupivši se, mrmljao nešto žalosnim glasom, kleo se da će ih pozlatiti, ponovo spominjao decu i pokojnu ženu i molio da mu spasu makar kolena.

Kad su se približili klinici Kasapin je opsovao, ne videći bolničare na ulazu, još pre nego što je Redrik zaustavio iskočio napolje i utrčao u zgradu. Redrik je ponovo zapalio, a Barbridž je odjednom rekao jasno i razgovetno, kao da se sasvim smirio:

— Hteo si da me ubiješ. Neću ti to zaboraviti.

— Eto, nisam te ubio — rekao je Redrik ravnodušno.

— Istina je, nisi... — Barbridž je poćutao. — Ni to ti neću zaboraviti.

— Nemoj, nemoj — rekao je Redrik. — Ti, naravno, mene ne bi ubio... — on se okrenuo i pogledao Barbridža. Starac je nesigurno krivio usta, micao suvim usnama. — Ti bi me jednostavno ostavio — rekao je Redrik. — Ostavio bi me u zoni i mirno otišao. Kao što je bilo sa Cvikerašem.

— Cvikeraš je nastradao — nesigurno se pobunio Barbridž. — Prosto ga je prikovalo. Ja tu ništa nisam mogao.

— Ti si đubre — ravnodušno je rekao Redrik, okrećući se. — Lešinar.

Iz ulaza zgrade iskočiše pospani, razbarušeni bolničari i, sa kolicima, dojuriše do landrovera.

Redrik je, povremeno uvlačeći dimove, gledao kako oni vešto vade Barbridža, stavljaju ga na kolica i guraju prema ulazu. Barbridž je ležao nepomično, složivši ruke na grudima, i zurio u nebo.

Njegova ogromna stopala bila su čudno i neprirodno izvijena pod dejstvom «veštičjih pihtija». On je bio poslednji od starih stalkera, onih koji su krenuli u potragu za neočekivanim blagom odmah posle Posete, kad se Zona još nije zvala Zona, kad nije bilo ni Instituta, ni zida, ni policijskih snaga OUN, kad su stanovnici grada bili paralisani od užasa a svet se smejao novoj izmišljotini novinara. Redrik je tad imao deset godina a Barbridž je još bio snažan i spretan muškarac — voleo je da popije na tuđ račun, da se potuče, da pritisne u ćošku neku neiskusnu konobaricu. O svojoj rođenoj deci tad se još uopšte nije brinuo i već je bio đubre — napivši se, sa odvratnim zadovoljstvom tukao je svoju ženu pred svima... Na kraju ju je pretukao nasmrt.

Redrik je okrenuo landrover i, ne obraćajući pažnju na semafore, poterao ga, trubeći na retke prolaznike i sekući uglove, pravo kući.

Zaustavio se pred garažom a kad je izišao iz auta vide domara, koji je dolazio iz malog parka. Kao i uvek, domar je bio neraspoložen, njegovo naborano lice sa podbulim očima izražavalo je krajnju gadljivost, kao da korača po nekom žitkom đubretu a ne po običnoj zemlji.

— Dobro jutro — rekao mu je Redrik učtivo.

Domar, zaustavivši se na dva koraka od njega, pokaza palcem preko ramena.

— Jeste li vi ono uradili? — upitao je nerazgovetno. Jasno je bilo da su mu to prve reči odjutros.

— Na šta mislite?

— Ona ljuljaška... Jeste li je vi postavili?

— Da.

— A zašto?

Redrik, ne odgovorivši, ode do garaže i stade otključavati katanac. Domar krene za njim i stade mu iza leđa.

— Pitao sam vas, zašto ste stavili ljuljašku. Ko je to tražio?

— Moja ćerka — odgovorio je Redrik izrazito mirno. Otvorio je garažu.

— Ne pitam vas za ćerku! — domar je povisio glas. — O vašoj ćerki ćemo posebno razgovarati.

Pitam vas, ko vam je to dozvolio? Ne možete vi da radite u parku šta vas je volja!

Redrik se okrenuo prema njemu i neko vreme nepomično stajao, gledajući ga pravo u oči.

Domar je ustuknuo i rekao tišim glasom:

— I nikako da ofarbate balkon. Koliko puta sam vam...

— Uzalud se trudite — rekao je Redrik. — Nemam nameru da se odselim.

On opet sede u kola i uključi motor. Stavivši ruke na volan primeti kako su mu pobeleli prsti.

Onda je isturio glavu kroz prozor i, ne suzdržavajući se više, reče:

— A ako ipak budem morao da se odselim, onda se pomoli bogu!

Uterao je landrover u garažu, upalio svetlo i zatvorio kapiju. Zatim je iz lažnog kanistra za benzin izvukao ranac sa plenom, doveo vozilo u red, ranac gurnuo u staru pletenu korpu, odozgo bacio mrežu, još mokru, sa zakačenom travom i lišćem, i povrh svega izručio obamrlu ribu koju je Barbridž juče uveče kupio u nekoj radnjici na periferiji. Onda je još jednom, po navici, pregledao vozilo sa svih strana. U urezu zadnje desne gume ostao je opušak. Redrik ga izvadi — bio je od švedske cigarete. On razmisli i stavi ga u kutiju od šibica. Sad je tamo bilo već tri opuška.

Na stepeništu nije sreo nikog. Stao je pred vrata svog stana i ona se otvoriše pre nego što je izvadio ključ. Ušao je postrance, držeći tešku korpu pod miškom, i našao se u poznatoj toplini i mirisima svog stana a Guta je, zagrlivši ga oko vrata, zamrla, sakrivši lice u njegove grudi. Čak i kroz kombinezon i toplu košulju osećao je kako lupa njeno srce. Ništa nije rekao, strpljivo je stajao i čekao da se ona smiri, mada je baš tog trenutka osetio koliko je umoran.