Dve Zemlje

„To teško da mi se čini boljim rešenjem“, rekao je Ponter polako. „Ali naša privatnost je zaštićena. Niko nas ne posmatra neprestano.“

„To niko ne čini ni u mom svetu — bar ne sem ako je ... neko ko pokazuje sve da bi drugi mogli da to posmatraju.“

„Egzibicionista?“ — rekla je Meri, podigavši iznenađeno obrve.

„Da. Njihov doprinos je da omoguće drugima da posmatraju ono što emituju njihovi Pratioci. Oni imaju poboljšane implante koji imaju veću rezoluciju i emituju signal na veću daljinu i oni idu na različita zanimljiva mesta, tako da drugi ljudi mogu da posmatraju šta se tamo dešava.“

„Ali, naravno, teoretski, neko bi mogao da naruši bezbednost bilo čije transmisije, ne samo one Egzibicionista.“

„A zašto bi iko želeo da to učini?“ — pitao je Ponter.

„Pa, ne znam. Zato što može, recimo.“

„Ja mogu da pijem mokraću“, rekao je Ponter, „ali nikada nisam osećao potrebu da to činim.“

„Mi ovde imamo ljude koji smatraju da je pravi izazov da provale u bezbedonosne sisteme, i to naročito kada se radi o kompjuterima.“

„To teško da mi izgleda kao neki doprinos društvu.“

„Verovatno i nije“, rekla je Meri. „Ali, šta ako osoba koja je optužena ne želi da otpečati svoju — kako si je ono nazvao — Arhivu alibija?“

„Zašto ne bi želela?“

„Pa, ne znam, recimo iz principa?“

Ponter je delovao zbunjeno.

„Ili“, rekla je Meri, „možda zato što je ono što je činila u vreme kada je zločin počinjen nešto zbog čega bi joj bilo neprijatno da se sazna?“ Biiip! „Neprijatno. Znaš, nešto čega se stidiš — “ Biiip!

„Možda bi mi pomoglo ako mi daš neki primer“, rekao je Ponter.

Meri je stisla usne, razmišljajući. „Pa, dobro, recimo da ja imam vezu sa nečijim partnerom; činjenica da sam bila s tom osobom mogla bi da mi predstavlja alibi, ali ja ne bih želela da to ljudi znaju.“

„Zašto ne?

„Pa, zato što mi smatramo da je prevara — “ Biiip! „ — pogrešna.“

„Pogrešna?“ — pitao je Ponter. Hak je očigledno naslutio značenje reči koju nije preveo. „Kako to može da bude, sem ako se ne radi o lažnoj tvrdnji o roditeljstvu? Ko je time pogođen?“

„Pa, ne znam, mi smatramo da je preljuba greh.“ Biiip!

Meri je i očekivala da začuje biiip ovog puta. Ako ne postoji religija, niti spisak stvari koje nikoga ne povređuju, a ipak su zabranjene — korišćenje droge, masturbacija, preljuba, gledanje porno filmova — onda, možda, zaista ni nećeš biti tako fanatično opsednut svojom privatnošću. Ljudi su na tome toliko insistirali delimično i zato što su postojale stvari koje su činili, a bili bi užasnuti da drugi za njih saznaju. A u otvorenom društvu, društvu u kojem su jedini zločini oni koji imaju tačno određene žrtve, možda to i ne bi predstavljalo toliko važnu stvar. A, naravno, Ponter je već pokazao da kod njih ne postoji nikakav tabu što se tiče nagog tela — što je takođe religiozna ideja — i da nema potrebu da bude sam kada koristi kupatilo.

Meri je odmahnula glavom. Svaki put kada je u svom životu osećala da joj je neprijatno ili da se stidi, svaki put kada joj je bilo drago što niko ne može da vidi šta radi, da li se tada osećala nelagodno samo zato što su to bile posledice edikta koje je donela crkva? Sramota koju je osećala zato što je napustila Kolma, sramota koja ju je sprečavala da zatraži razvod, sramota koju je osećala kada je trebalo da se suoči sa svojim nagonima kada nije imala nekog muškarca u svom životu, sramota koju je osećala zbog greha... Izgleda da Ponter nije osećao ništa od svega toga i da se nikada nije osećao nelagodno — sve dok se radi o nečemu što nikoga ne povređuje — kada je činio nešto što njemu pruža zadovoljstvo.

„Pretpostavljam da bi vaš sistem mogao da uspe“, rekla je Meri sumnjičavo.

„I uspeva“, odgovorio je Ponter. „I seti se da za ozbiljne zločine — one koji se odnose na napad na drugu osobu — postoje bar dve Arhive alibija koje su dostupne: ona koja pripada žrtvi i ona koja pripada počiniocu. Žrtva obično pokazuje svoju arhivu kao dokaz da se to dogodilo, i u najvećem broju slučajeva jasno može da se vidi ko je počinilac.“

Meri je osećala istovremeno i zadivljenost i odbojnost. Ipak....

One noći na univerzitetu Jork.... Da je to bilo snimljeno, da li bi mogla da natera sebe da to pokaže bilo kome?

Da, pomislila je odlučno. Da. Ona nije učinila ništa loše, ništa čega bi trebalo da se stidi. Ona je bila nedužna žrtva. U literaturi koju joj je Kejša dala u Centru za žrtve silovanja govorilo se, gotovo, isključivo o tome, i ona se silno trudila da u to zaista poveruje.

Međutim, čak i da postoji snimak onoga što je ona videla, da li bi on mogao da pomogne da to čudovište bude uhvaćeno, pitala se. Ona mu nije videla lice — iako su je od tog dana u snu progonile na hiljade različitih lica. Koga bi mogla da optuži? Kako bi sud mogao da zna čija Arhiva alibija treba da bude prikazana? Meri nije imala pojma na koga bi mogla da posumnja.