Dve Zemlje

„A samo jedan mesec pre nego što sam došao ovde, ja sam zaturio zaštitnik od kiše do kojeg mi je bilo jako stalo. To je bio poklon od Džasmel. Ja bih — “ Biiip! „On bi bio zauvek izgubljen. Ali ja sam otišao u paviljon sa Arhivom alibija u kome se čuvaju svi zapisi i pogledao šta se sve dešavalo tog dana. Video sam tačno na kom mestu sam ga izgubio i tako sam ga našao.“

Meri je mrzela sve one bezbrojne sate koje je provela tražeći zaturene knjige i radove studenata, i vizit-karte i ključeve od kuće i kupone kojima je isticao rok. Možda bi to ljude nerviralo još više kada bi bili uvereni u konačnost svog postojanja, možda bi ih svest o toj konačnosti pokrenula da nešto preduzmu da bi izbegli takvo gubljenje vremena. „Lična crna kutija“, promrmljala je za sebe Meri, zaokupljena razmišljanjem, ali Ponter joj je odgovorio: „Zapravo, materijal na kojem se čuvaju zapisi je uglavnom ružičaste boje. Mi koristimo prerađeni granit.“

Meri se nasmešila. „Ne, ne, crnom kutijom mi nazivamo poseban uređaj koji beleži sve što se dešava u avionu; on beleži sve što se dešava u pilotskoj kabini, u slučaju da dođe do pada aviona. Ali, nikada mi nije palo na pamet da bih mogla da imam svoju ličnu crnu kutiju.“ Zastala je. „Kako se te slike beleže?“ Meri je pogledala Ponterovu ruku. „Da li postoji sočivo na tvom Pratiocu?“

„Da, ali ono se koristi samo da bi se zumirale stvari koje se nalaze izvan uobičajenog dometa za snimanje koje Pratilac ima. Pratilac koristi senzorska polja da bi snimio sve što okružuje osobu u čiju je ruku ugrađen, a takođe i samu osobu.“ Ponter se nasmejao. „Uostalom, ne bi mnogo vredelo kada bismo snimali samo ono što može da se vidi kroz sočivo Pratioca; bilo bi mnogo slika mog levog bedra ili unutrašnjosti bočnog džepa na pantalonama. Kada pregledam snimke iz moje Arhive, ja mogu da posmatram sebe sa male udaljenosti.“

„Neverovatno“, rekla je Meri. Mi nemamo ništa slično tome.“

„Ali ja sam video proizvode vaše nauke i industrije“, rekao je Ponter. „Ako ste mogli da stvorite takvu tehnologiju...“

Meri se namrštila. „Pa, verovatno si u pravu. Mi smo prešli put od slanja prvih letelica u svemir do slanja prvog čoveka na Mesec za manje od dvanaest godina i — “

„Kaži to ponovo.“

„Rekla sam da smo, onda kada smo strašno želeli da pošaljemo nekoga na Mesec — “

„Mesec“, ponovio je Ponter. „Misliš na Zemljin Mesec?“

Meri je trepnula. „Aha.“

„Ali., ali... to je fantastično!“ — uzviknuo je Ponter. „Mi to nismo nikada učinili.“

„Nikada niste bili na Mesecu? Nijedan Neandertalac nije nikada bio na Mesecu?“

Ponter je razrogačio oči. „Ne.“

„A šta je sa Marsom i ostalim planetama?“

„Ne.“

„Da li vi imate satelite?“

„Ne više njih, samo jedan, kao i vi ovde.“

„Ne, mislila sam na veštačke satelite. Letelice bez posade koje se šalju u Zemljinu orbitu, znaš, da bi pomogle u prognozi vremena, i za komunikaciju i tome slično.“

„Ne“, odgovorio je Ponter. „Nemamo ništa slično tome.“

Meri je razmišljala neko vreme. Da nije bilo pokušaja stvaranja V-2 i ostalih projektila za vreme Drugog svetskog rata, da li bi ljudi bili u stanju da išta pošalju u Zemljinu orbitu, zapitala se.

„Mi smo lansirali... pa, ne znam ni sama ... mnogo stotina stvari u svemir.“

Ponter je podigao pogled, kao da pokušava da zamisli površinu Meseca gledajući kroz tavanicu Rubenove kuće. „Koliko njih sada živi na Mesecu?“

„Niko“, rekla je Meri iznenađena ovim pitanjem.

„Niste podigli naseobinu tamo?“

„Ne.“

„Znači, ljudi jednostavno odu da vide Mesec, a onda se vrate na Zemlju. Koliko njih ide tamo mesečno? Da li je to popularno?“

„Pa, niko ne ide. Niko nije išao već, pretpostavljam, tridesetak godina. Poslali smo samo dvanaestoro ljudi na površinu Meseca. Šest grupa po dvoje.“

„Zašto ste prestali?“

„To je komplikovano. Novac je sasvim sigurno bio jedan od faktora.“

„Mogu da zamislim“, rekao je Ponter.

„Pa, uticala je i politička situacija. Znaš ... mi — “ Zastala je za trenutak. „Ovo je teško objasniti. Mi smo to zvali Hladni rat. Nije bilo pravih borbi, ali Sjedinjene Američke Države i jedna druga velika zemlja, Sovjetski Savez, bile su u ozbiljnom ideološkom sukobu.“

„Zbog čega?“

„Pa, zbog ekonomskog sistema, pretpostavljam.“

„Ne zvuči mi kao nešto vredno borbe.“

„To se činilo veoma važnim u to vreme. Ali, ipak, predsednik Sjedinjenih Američkih Država postavio je kao cilj ... kada je to bilo? ... 1961. godine, mislim, da se pošalje čovek na Mesec do kraja te decenije. Shvataš, Rusi — ljudi iz Sovjetskog Saveza — su poslali prvi veštački satelit u svemir, a onda i prvog čoveka u svemir i Sjedinjene Države su kaskale za njima, i tako su odlučili da ih pobede.“

„I da li su uspeli?“

„Oh, da, jesu. Rusi nisu nikada uspeli da pošalju čoveka na Mesec. Ali, onog trenutka kada su Amerikanci potukli Ruse, javnost je prilično izgubila interesovanje.“