Dve Zemlje

„Odakle...“ U tom trenutku, Ponter raširi oči, kao da je upravo nešto važno shvatio. „Iz našeg uverenja da ne postoji život posle smrti“, rekao je trijumfalno. „Zbog toga me je vaše verovanje uznemirilo. Sada to shvatam. Naša tvrdnja je u skladu sa činjenicama kojima raspolažemo: život neke osobe se potpuno završava u trenutku njene smrti; ne postoji mogućnost da se posle toga s tom osobom pomiriš ili da popraviš vaš odnos i ne postoji mogućnost da oni sada, zato što su živeli moralno, žive u Raju, zaboravivši na sve brige koje su imali u ovom životu.“ Ponter je zastao, i pogled mu je preletao levo-desno po Merinom licu, očigledno tražeći neki znak da je shvatila na šta on cilja.

„Zar ne razumeš?“ — nastavio je Ponter. „Ako sam se ogrešio o nekoga — ako sam mu rekao nešto ružno ili, recimo, uzeo mu nešto, po tvom shvatanju ja mogu da se utešim saznanjem da će, i kada ta osoba umre, s njom moći da se kontaktira, i da će biti moguće popraviti štetu. Međutim, po našem shvatanju, kada neko umre, što svakome od nas može da se desi u bilo kom trenutku — može da se dogodi neka nesreća ili možemo da doživimo srčani udar, ili slično — onda ti koji si toj osobi naneo zlo moraš da živiš sa saznanjem da je postojanje te osobe potpuno okončano, a da se ti s njom nisi pomirio.“

Meri je razmišljala o ovome što je rekao. Da, sasvim sigurno da većina robovlasnika nije uopšte o ovome razmišljala, ali je izvesno da su postojali ljudi sa savešću, koji su živeli u društvu zasnovanom na kupovini i prodaji ljudskih bića, koji su uspevali da umire sebe saznanjem da će ti ljudi prema kojima su se ogrešili biti nagrađeni posle smrti. Da, nacističke vođe predstavljale su oličenje zla, ali koliko je mnogo bilo onih koji su bili nižeg ranga, koji su slušali naređenja i ubijali Jevreje, i koji su uspevali da noću spavaju verujući da se ti mrtvi sada nalaze u Raju.

Nije to ni moralo da uvek bude nešto toliko grandiozno. Bog je bio veliki kompenzator: ako ti, u životu bude naneta neka nepravda, to će ti biti nadoknađeno posle smrti — a to je bio osnovni princip koji je omogućavao roditeljima da šalju svoju decu da umru u nekom od bezbrojnih ratova u ljudskoj istoriji. Nije bilo važno ni da li si uništio nečiji život zato što je ta osoba mogla da ode u Raj. Oh, da, ti sam si mogao da odeš u Pakao, ali ništa od onoga što si drugima učinio nije njih, suštinski, povredilo. Ovaj život je samo uvod; večni život je ono što tek treba da dođe.

I zaista, u tom beskonačnom postojanju, Bog će im nadoknaditi za sve što im je nažao učinjeno na ovom svetu ... a i njoj.

A ono kopile, ono kopile koje ju je silovalo .... goreće u Paklu.

Ne, nije važno što nije prijavila taj zločin: on neće moći da izbeg-ne Sudnji dan.

Ali... ali...

„Šta se dešava u tvom svetu? Šta se tamo dešava sa kriminalcima — s ljudima koji prekrše zakon“, rekla je Meri. „Ljudima koji namerno povređuju druge ljude.“

„Ah, rekao je Ponter. Mi sada imamo malo problema s tim, s obirom da smo očistili naš genetski materijal i uklonili većinu loših gena iz našeg genetskog nasleđa još pre mnogo pokolenja.“

„Šta!“ — uzviknula je Meri.

„Za ozbiljne zločine kazna je bila sterilizacija i to ne samo krivca, već i svakog ko ima 50 procenata istog genetskog materijala: braće i sestara, roditelja, potomaka. Efekat je bio dvostruk. Prvo, to je dovelo do toga da se ti loši geni odstrane iz našeg društva i — “

„Kako je društvo u kome se ljudi ne bave zemljoradnjom počelo da se bavi genetikom? Naime, mi smo do toga došli zahvaljujući uzgajanju biljaka i životinja.“

„Mi možda nismo gajili životinje i biljke za ishranu, ali smo gajili životinje da bi nam pomagale u lovu, recimo. Ja imam psa po imenu Pabo koga veoma volim. Vukovi su bili prilično pogodni za kontrolisano odgajanje, i rezultati su bili očigledni.“

Meri je klimnula glavom; to je zvučalo logično.

„Rekao si da je sterilizacija imala dvostuki efekat?“

„Oh, da. Osim što je došlo do eliminacije loših gena, to je davalo svakoj porodici jak podsticaj da se pobrine da niko od njenih članova ne počini neki ozbiljan zločin.“

„Da, pretpostavljam da bi to bio jak podsticaj“, rekla je Meri.

„Zaista je i bio“, rekao je Ponter. „Ti, kao genetičar, sasvim sigurno znaš da je jedina besmrtnost ona koja postoji u genima. Život pokreću geni koji žele da obezbede sebi reprodukciju ili da zaštite svoje postojeće kopije. Zbog toga je naš pravosudni sistem bio usmeren na gene, a ne na ljude. U našem društvu sada nema zločina zato što je naš pravosudni sistem direktno ciljao na ono što zaista pokreće život; ne na pojedince, ne na okolnosti, već na gene. Mi smo doveli do toga da je najbolja strategija preživljavanja za gene bila da poštuju zakon.“

„Ričard Doukins bi se s tim složio, pretpostavljam“, rekla je Meri. „Ali ti si govorio o tom praktikovanju sterilizacije u prošlom vremenu. Kada se s tim prestalo?“

„Nije se prestalo, ali u današnje vreme ima malo potrebe za tim.“

„Bili ste toliko uspešni? Niko više ne čini neki ozbiljan zločin?“