Dve Zemlje

„Pa, oni kažu da ...“ Zastala je. Zašto ja verujem, upitala se Meri. Bila je racionalna, logična osoba. Ali, naravno, njeno religijsko obrazovanje desilo se mnogo pre nego što je počela da uči biologiju. Konačno, slegla je ramenima, znajući da ono što će mu reći neće biti potpuno tačno. „Zato što tako piše u Bibliji.“

Biiip!

„Biblija“, ponovila je Meri. „Stari i Novi zavet.“

Biiip!

„Sveto pismo.“

Biiip!

„To je sveta knjiga sa moralnim učenjima. Prvi deo prihvataju ljudi kojima ja pripadam, koji se zovu hrišćani, a i pripadnici jedne druge velike religije, Jevreji. U drugi deo veruju samo hrišćani.“

„Zašto?“ — pitao je Potner. „Šta se dešava u tom drugom delu?“

„Tu se govori o Isusu Hristu, Božjem sinu.“

„Ah, da. Onaj čovek je govorio o njemu . I tako ... taj tvorac univerzuma je nekako imao sina koji je bio ljudsko biće. Da li to znači da je i Bog ljudsko biće?“

„Ne, ne. On je bestelesan, on nema telo.“

„Onda, kako je mogao ...?“

„Isusova majka je bila ljudsko biće, Devica Marija.“ Zastala je. „Na neki način, ja sam dobila ime po njoj.“

Ponter je blago odmahnuo glavom. „Izvini, Hak inače sjajno obavlja posao, ali ovde očigledno ne uspeva. Moj Pratilac mi je preveo da je nešto što si ti rekla značilo kao neko ko nikada nije imao seksualni odnos.“

„Da, to znači reč devica“, rekla je Meri.

„Ali kako je devica mogla da rodi dete?“ — pitao je Ponter. „To je još jedan — “ Meri ga je čula kako izgovara isti niz reči koje je Hak pre preveo kao oksimoron.

„Isus je začet bez seksualnog odnosa. Bog ga je na neki način usadio u njenu matericu.“

„A ta druga grupa, Jevreji — da li si ih tako nazvala? — oni odbacuju tu priču — “

„Da.“

„Oni izgleda manje veruju, čini mi se.“ Pogledao je Meri. „Da li ti u to veruješ, u tu priču o Isusu?“

„Ja sam hrišćanka“, rekla je Meri, potvrđujući to koliko Ponteru, toi to i sebi. „Ja sam sledbenik Hrista.“

„Shvatam“, rekao je Ponter. „I ti veruješ da postoji život posle smrti?“

„Pa, mi verujemo da je prava suština neke osobe duša“ — Biiip! — “to je bestelesna verzija osobe — i da ta duša odlazi u jedno od dva mesta posle smrti, i tamo se njen život nastavlja. Ako je osoba bila dobra, duša odlazi u Raj, na nebo, i tu boravi u prisustvu Boga. Ako je osoba bila loša, duša odlazi u Pakao — “ Biiip! „I tamo doživljava mučenje — “ — Ponovo se začulo biiip — „zauvek...“

Ponter je dugo ćutao i Meri je po njegovom izrazu lica pokušala da proceni šta misli. Konačno je rekao: „Mi ne verujemo da postoji život posle smrti.“

„Šta vi mislite da se dešava posle smrti?“ — pitala je Meri.

„Za osobu kojao je umrla apsolutno ništa. On ili ona prestaju da postoje, potpuno i kompletno. Sve što su oni bili nestaje zauvek.“

„To je tako tužno“, rekla je Meri.

„Da li je?“ — pitao je Ponter. „Zašto?“

„Zato što vi morate da nastavite dalje bez njih.“

„Da li vi imate neki kontakt sa onima koji žive posle smrti?“

„Pa, ne. Ja nemam. Neki ljudi kažu da imaju, ali njihove tvrdnje nisu nikada bile potkrepljene dokazima.“

„Ali, ako ne postoji način da vi doprete do tog mesta gde oni nastavljaju da žive posle smrti, tog boravišta mrtvih, zašto onda u to verujete?“

„Ja nikada nisam videla paralelni svet iz kog si ti došao“, počela je Meri, „a ipak verujem u to. A ni ti više ne možeš da ga vidiš, a ipak i dalje veruješ u njega.“

Još jednom Hak je pronašao pravi izraz, „Touché.“, rekao je, kratko saževši gotovo pola tuceta reči koje je Ponter izgovorio.

Ali ono što je Ponter rekao, zainteresovalo je Meri. „Mi smatramo da moralnost potiče iz religije: iz verovanja u apsolutno dobro, a, pretpostavljam, i zbog straha od prokletstva, od toga da se bude poslat u Pakao.“

„Drugim rečima“, počeo je Ponter, „ljudi koji pripadaju tvojoj vrsti ponašaju se kako treba samo zato što su ugroženi ako to ne čine.“

Meri je malo nagla glavu, razmatrajući poentu ovoga što je upravo rekao. „Radi se o Paskalovoj opkladi. „Znaš, ako veruješ u Boga, a ispostavi se da on ne postoji, onda gubiš veoma malo. Međutim, ako ne veruješ, a on postoji, onda rizikuješ da budeš večno na mukama. S obzirom na sve to, mudro je da budeš vernik.“

„Ah“, rekao je Ponter; ovaj uzvik je bio isti i na njegovom i na njenom jeziku, tako da nije bilo potrebe da Hak išta prevodi.

„Ali, vidi“, počela je Meri, „ti mi i dalje nisi odgovorio na pitanje oko morala — bez vere da ćeš biti nagrađen ili kažnjen nakon završetka tvog života — šta pokreće tvoje ljude da budu moralni? Provela sam prilično vremena s tobom, Pontere, i znam da si dobar čovek. Odakle potiče ta dobrota?“

„Ja se ponašam onako kako se ponašam zato što smatram da je ispravno da tako činim.“

„Po kojim normama?“

„Po normama mog naroda.“

„Ali, odakle potiču te norme?“