Dve Zemlje

Sve u svemu, ova priprema za intervju je trajala dvadesetak minuta. Meri je čula Luiz i Rubena kako ulaze i izlaze iz kuhinje nekoliko puta, a i jednom je Ruben na trenutak promolio glavu u dnevnu sobu da bi video kako je Meri. Ona je prekrila rukom mikrofon na slušalici i rekla mu šta se dešava. Ruben se nasmešio i vratio se pripremanju hrane. Napokon, Sandžit više nije imao pitanja i oni su završili s dogovaranjem za intervju. Meri je spustila slušalicu i okrenula se ka Ponteru. „Izvini zbog ovoga“, rekla je.

U tom trenutku je Ponter krenuo ka njoj, ispruživši jednu ruku napred. Shvatila je u sekundi kakav je idiot bila: saterao ju je ovde, uz policu za knjige, daleko od vrata. Samo da je jednom gurne tom ogromnom rukom, i ona će se naći daleko i od prozora, tako da Ruben i Luiz neće moći da je vide.

„Molim te“, rekla je Meri. „Molim te. Vrištaću...“

Ponter je napravio još jedan teturavi korak napred, a onda —

A onda —

A onda —

A onda je Meri vrisnula. „U pomoć! U pomoć!“

Ponter je pao i sada je ležao na tepihu. Čelo mu je bilo mokro od znoja, a koža mu je dobila boju pepela. Meri je klekla pored njega. Grudi su mu se ubrzano podizale i spuštale i teško je disao.

„U pomoć!“ — povikala je ponovo.

Začula je kako se staklena vrata pomeraju u stranu. Ruben je uleteo unutra. „Šta? Oh, Bože!“

Požurio je ka Ponteru koji je ležao na podu. Luiz je došla nekoliko sekundi kasnije. Ruben je opipao Ponterov puls.

„Ponter je bolestan“, rekao je Hak, koristeći svoj ženski glas.

„Da“, rekao je Ruben, klimajući glavom. „Da li znaš šta nije u redu s njim?“

„Ne“, rekao je Hak. „Njegov puls je ubrzan, disanje plitko. Njegova temperatura je 39 stepeni.“

Meri se za trenutak zapanjila kada je čula kako implant navodi ono što je pretpostavila da je brojka izražena u Celzijusovim stepenima, što znači da je Ponter imao povišenu temperaturu; s druge strane, bilo je logično da sva bića koja imaju deset prstiju razviju takvu vrstu skale za merenje.

„Da li on ima nekakve alergije?“ — pitao je Ruben.

Začulo se biiip.

„Alergije“, rekao je Ruben. „Hrana ili neke stvari u životnoj sredini koje ne utiču na normalne ljude, ali kod njega izazivaju bolest.“

„Ne“, rekao je Hak.

„Da li je bio bolestan pre nego što je otišao sa vašeg sveta?“

„Bolestan?“, ponovio je Hak.

„Loše. Ne dobro.“

„Ne.“

Ruben je pogledao na drveni izrezbareni sat koji se nalazio na polici za knjige. Prošlo je pedeset i jedan časova otkako je Ponter stigao ovde. „Isuse! Isuse!“

„Šta je?“ — pitala je Meri.

„Ja sam idiot“, rekao je Ruben ustajući. Požurio je u drugu sobu i vratio se noseći lekarsku torbu od izlizane smeđe kože, koju je odmah otvorio. Izvadio je drveni štapić za pregledanje grla i malu baterijsku lampu.

„Pontere“, rekao je odlučno, „otvori usta.“

Ponterove zlaćane oči bile su poluzatvorene, ali učinio je ono što je Ruben tražio. Očigledno, Ponter nije nikada bio na ovaj način pregledan; opirao se kada mu je Ruben stavio drveni štapić na jezik. Ali, uskoro je prestao da se opire, smirivši se, možda, kada mu je Hak rekao nešto što je samo on mogao da čuje i Ruben je uperio svetlost baterijske lampe u njegova ogromna usta.

„Njegovi krajnici i okolno tkivo su jako upaljeni“, rekao je Ruben. Pogledao je najpre Meri, a onda Luiz. „Ovo je neka infekcija.“

„Ali i ti, i profesorka Von i ja smo bili s njim skoro sve vreme otkako je došao“, rekla je Luiz, „a mi nismo bolesni.“

„Tačno tako“, oštro je rekao Ruben. „Šta god da ima, to je verovatno dobio ovde — i to je nešto na šta nas troje posedujemo imunitet, a on ne.“

Lekar je preturao po svojoj torbi, a onda je izvadio jednu bočicu s tabletama. „Luiz“, rekao je, ne okrećući se, „donesi čašu vode, molim te.“

Luiz je požurila u kuhinju.

„Daću mu aspirin“, rekao je Ruben Haku ili Meri, nije bila sigurno kome. „To bi trebalo da mu obori temperaturu.“

Luiz se vratila s velikom čašom puom vode. Ruben ju je uzeo. Gurnuo je dve tablete Ponteru u usta. „Hak, reci mu da proguta tablete.“

Meri nije bila sigurna da li je Pratilac razumeo Rubenove reči ili je samo pogodio šta namerava, ali jedan trenutak kasnije Ponter je progutao tablete i svojom velikom rukom pridržavao Rubenovu uspevši tako da proguta i nešto vode, iako se dosta prosulo i curilo niz njegovu vilicu bez brade, natapajući njegove plave dlake.

Ali, nije se zagrcnuo, primetila je Meri. Neandertalci nisu mogli da se zadave; to im je bila nadoknada za to što nisu mogli da proizvode veliki broj glasova. Unutrašnjost njihovih usta je bila takva da ni tečnost ni hrana nisu mogli da krenu pogrešnim putem. Ruben je pomogao Ponteru da popije još vode i on je ispraznio čašu.

Prokletstvo, pomislila je Meri. Prokletstvo!