Dve Zemlje

Čak i ovde u Saldaku desetine hiljada ljudi je rođeno i umrlo otkako je prvi Pratilac instaliran; taj prvi implant je ugrađen u ruku njegovog tvorca Lonvisa Troba. Veliki paviljon sa Arhivom alibija, koji se nalazio pored zgrade Saveta sedokosih, bio je podeljen na dva krila. Južno krilo je bilo isklesano u drevnim stenama i pošto bi bilo izuzetno teško proširiti to krilo, ono je korišćeno za čuvanje alibi-kocki onih koji su živi, a to je bio broj koji je manje-više održavan konstantnim. Severno krilo, iako je trenutno bilo veće od južnog, moglo je da se proširuje po potrebi; kada bi neko umro, njegova alibi-kocka bila bi odvojena od prijemne mreže i odneta tamo.

Adikor se zapitao u kojem se krilu sada čuva Ponterova Arhiva alibija. Tehnički gledano, sudija je tek trebalo da odluči da li se ubistvo dogodilo. Nadao se da se i dalje nalazi u krilu gde se čuvaju Arhive alibija onih koji su živi; nije bio siguran da bi mogao da ostane pribran ako bi otkrio da se Ponterova alibi-kocka nalazi u drugom krilu.

Adikor je već ranije bio u paviljonu sa Arhivom alibija. Severno krilo, krilo za mrtve, imalo je posebne odaje, u koje se ulazilo kroz lučne prolaze, za svaku Generaciju. Prva odaja je bila mala i u njoj se nalazila jedna jedina alibi-kocka — ona koja je pripadala Valderu Saru, jedinom pripadniku Generacije 131 koji je još bio živ u Saldaku u vreme kada je otpočela era Pratilaca. Naredne četiri prostorije bile su svaka veća od prethodne i u njima su bile uskladištene alibi-kocke pripadnika Generacija 132, 133, 134 i 135 — svaka Generacija je bila deset godina starija od prethodne. Počevši od Generacije 136, sve odaje su bile iste veličine, iako je samo nekoliko alibi-kocki tu bilo preneto iz Generacija posle 144, jer su gotovo svi njeni pripadnici bili živi.

Južno krilo se sastojalo od jedne jedine prostorije u kojoj se nalazilo trideset hiljada spremišta sa alibi-kockama. Iako je na samom početku u južnom krilu vladao veliki red, kada su prve alibi-kocke bile razvrstane po Generacijama, a onda su i one u okviru svake Generacije bile podeljene po polu, mnogo toga se vremenom promenilo. Naime, deca su se rađala u tačno određenom razmaku, ali su ljudi umirali u različitim životnim dobima, tako da su alibi-kocke kocke pripadnika kasnijih Generacija stavljane u prazna spremišta bez nekog posebnog reda.

Ovo je činilo pronalaženje neke određene alibi-kocke među više od dvadeset pet hiljada — koliki je bio ukupan broj stanovnika Salda-ka — nemogućim bez pomoći kompjutera i tačnog spiska koji se čuvao u njemu. Sudija Sard se predstavila čuvarici Alibija, zdepastoj ženi iz Generacije 143.

„Prijatan dan, sudijo“, rekla je žena koja je sedela na stolici u obliku sedla za stolom oblika bubrega.

„Prijatan dan“, uzvratila joj je Sard. „Želim pristup Arhivi alibija Pontera Bodita, fizičara iz Generacije 145.“

Žena je klimnula glavom i nešto rekla kompjuteru. Na četvrtastom ekranu se pojavio niz brojeva. „Pratite me“, rekla je. Sudija Sard i ostali su to i učinili.

Bez obzira na to što je bila krupna, čuvarka je živahno koračala. Provela ih je kroz niz hodnika, čiji su zidovi bili ispunjeni nišama u kojima su se nalazile alibi-kocke; svaka kocka je bila izrađena od prerađenog granita i bila je, otprilike, veličine čovečje glave. „Evo nas“, rekla je žena. „Broj spremišta 16321: Ponter Bodit.“

Sudija Sard je klimnula glavom, a zatim je okrenula svoju naboranu ruku u koju je bio ugrađen Pratilac prema blještavo plavom elektronskom oku na Ponterovoj kocki. „Ja, Komel Sard, sudija, sada nalažem da se otpečati alibi-kocka broj 16321, zbog potreba zakonskog procesa. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo žuto. Sudija Sard se sklonila u stranu, a čuvarka alibija je okrenula svog Pratioca ka oku. „Ja, Mabla Dabdal, čuvarka Arhive alibija, slažem se da se otpečati alibi-kocka 16321, zbog potreba zakonskog procesa. Vremenska oznaka.“

Elektronsko oko je postalo crveno i začuo se neki zvuk.

„Evo, sudijo. Možeš da koristiš projektor u sobi 12.“

„Hvala ti“, rekla je Sard, i svi su krenuli natrag. Dabdal im je pokazala gde je soba koju im je odredila i sudija Sard, Bolbej, Adikor, Džasmel i Megameg su krenuli ka njoj i ušli unutra. Soba je bila velika i u njoj se nalazio niz stolica poredanih duž zida. Svi su seli, osim Bolbej, koja je krenula ka kontrolnoj konzoli postavljenoj na suprotnom zidu. Jedino unutar ove zgrade moglo se pristupiti Arhivi alibija; da bi Arhiva alibija bila potpuno zaštićena od svakog nedozvoljenog gledanja, paviljon je bio potpuno odsečen od planetarne informativne mreže i nije imao spoljne tele-komunikacione linije, lako je to ponekad bilo nezgodno, jer je svako, da bi pogledao svoju alibi-kocku, morao da lično dođe u paviljon, ova vrsta izolovanosti obezbeđivala je zaštitu Arhivi alibija.

Bolbej je pogledala malu grupu ljudi koji su tu bili okupljeni. „U redu“, rekla je. „Sada ću da zatražim da se prikažu događaji od 146/128/11.“