Tornjevi ponoći

„Siguran sam da nisi", ravnim glasom odbrusi Lan. „A ti, Nazare? Skinuo si hadori kada si bio mladić. Sada si ga opet stavio?"

„Ja radim šta ja hoću", odreza Nazar. Već je star - mora da je prevalio sedamdesetu - ali nosi mač na sedlu. Kosa mu je potpuno osedela.

Treći čovek, Rakim, nije Malkijerac. Ima kose oči jednog Saldejca, pa je slegnuo ramenima gledajući Lana, izgledajući pomalo posramljeno.

Lan se dodirnu po čelu, sklapajući oči dok su ta trojica nastavljala da jašu ispred njega. Kakvu to glupu igru igraju? Nije bitno, pomisli Lan otvorivši oči.

Bulen zausti da nešto kaže, ali Lan ga pogledom ućutka. Krenu na jug, sišavši s puta i pošavši jednom stazicom.

Nedugo potom, začu prigušeni bat kopita iza sebe. Lan se okrenu i ugleda trojicu kako jašu iza njega, pa zauzda Mandarba i stisnu zube. „Neću da razvijem Zlatnog ždrala!“

„Nismo ni rekli da hoćeš“, reče mu Nazar. Trojica ga opet obiđoše i projahaše dalje.

Lan mamuznu Mandarba i potera ga za njima. „Onda prestanite da me pratite."

„Koliko ja znam, mi smo ispred tebe“, odvrati mu Ander.

„Krenuli ste ovuda za mnom", optuži ga Lan.

„Drumovi nisu u tvom vlasništvu, Lane Mandragorane", odbrusi mu Ander. Pogleda Lana, a lice mu je bilo skriveno mrakom. „Ako nisi primetio, više nisam dečak kojeg je heroj Salmarne pre sveg onog vremena grdio. Postao sam vojnik, a vojnici su neophodni. Stoga ću jahati kuda ja hoću."

„Naređujem vam da se vratite", kaza Lan. „Nađite neki drugi put koji vodi ka istoku."

Rakim se nasmeja; glas mu je i dalje promukao, čak i nakon svih onih godina. „Lane, ti više nisi moj kapetan. Zašto bih se pokoravao tvojim naređenjima?" Ostali se zasmejaše.

„Naravno, pokoravali bismo se kralju", primeti Nazar.

„Da", saglasi se Ander. „Ako bi nam on nešto naredio, možda bismo se i pokorili. Ali ja ovde ne vidim kralja. Sem ako grešim."

„Ne može da postoji kralj palog naroda", odvrati Lan. „Nema kralja bez kraljevstva."

„A eto tebe kako jašeš", reče Nazar, povlačeći uzde. „Jašeš u svoju smrt u zemlji za koju tvrdiš da nije kraljevstvo."

„To mi je sudbina."

Trojica slegnuše ramenima, pa poteraše konje ispred njega.

„Ne budite budale", kaza Lan glasa tihog dok je zauzdavao Mandarba. „Ovaj put vodi u smrt."

„Smrt je lakša od pera, Lane Mandragorane", osvrnu se i doviknu mu Rakim. „Ako jašemo samo u smrt, onda će ovaj put biti lakši nego što sam mislio!"

Lan stisnu zube, ali šta može da radi? Da ih svu trojicu ubije od batina i ostavi pored druma? Mamuznu Mandarba.

Dvojica su se pretvorila u petoricu.

Galad nastavi da doručkuje, primetivši da je Dete Bajar došao da razgovara s njim. Obrok je bio jednostavan: obična kaša umešana sa šačicom suvog grožđa. Ako svi vojnici jedu jednostavno, nema zavisti među njima. Neki lordovi kapetani zapovednici imali su običaj da jedu daleko bolje od svojih ljudi. Galad to ne može, kada tako mnogo ljudi na svetu gladuje.

Dete Bajar je kod ulaza u Galadov šator čekao dozvolu da priđe. Ispijeni čovek upalih obraza nosio je beli plašt i dolamu preko verižnjače.

Galad nakon nekog vremena spusti kašiku i klimnu Bajaru. Vojnik priđe stolu i stade da čeka, i dalje u stavu mirno. U Galadovom šatoru nije bilo nikakvog skupocenog nameštaja. Njegov mač - Valdin mač - malčice isukan, stajao je na jednostavnom drvenom stolu pored drvene zdele iz koje je maločas jeo. Čaplje na sečivu virile su iz kanija, a u uglačanom čeliku odražavala se Bajarova prilika.

„Govori", kaza Galad.

„Moj lorde kapetane zapovedniče, imam još vesti o onoj vojsci", reče Bajar. „Blizu su mesta koje su zarobljenici odredili i nalaze se nekoliko dana iza nas."

Galad klimnu. „Nose steg Geldana?"

„Pored barjaka Majena." Bajaru su oči grozničavo sevale. „I vučju glavu, premda izveštaji kažu da su je kasno juče skinuli. Zlatooki jeste tamo. Naši izviđači su sigurni u to."

„Je li zaista ubio Bornhaldovog oca?"

„Da, moj lorde kapetane zapovedniče. Poznato mi je to stvorenje. On i njegova vojska potiču iz mesta zvanog Dve Reke."

„Dve Reke?", upita Galad. „Baš čudno koliko često slušam o tom mestu u poslednje vreme. Zar nije i Al’Tor odade?"

„Tako se priča", odgovori Bajar.

Galad se počeša po bradi. „Tamo uzgajaju dobar duvan, Dete Bajare, ali nisam čuo da uzgajaju vojske."

„To je mračno mesto, moj lorde kapetane zapovedniče. Dete Bornhald i ja proveli smo tamo neko vreme prošle godine; mesto je krcato Prijateljima Mraka."

Galad uzdahnu. „Zvučiš kao Ispitivač."

„Moj lorde kapetane zapovedniče", iskreno nastavi Bajar, „milostivi, preklinjem te da mi veruješ. Ovo nije obično nagađanje. Ovo je nešto drugo."

Galad se namršti, a onda pokaza na drugu stolicu pored svog stola. Bajar sede.

„Objasni šta to hoćeš da kažeš", reče mu Galad. „I ispričaj mi sve što znaš o tom Perinu Zlatookom."