Tornjevi ponoći

Vuk posla sliku ostalima, na šta oni počeše da zavijaju od smeha, mada se izgleda većini njih više dopala slika bika kako skače po jelenu. Perin zareža, jureći za Skakačem prema dalekoj šumi, gde su ih ostali vukovi čekali.

Dok je trčao, trava je postajala sve gušća. Zadržavala ga je, kao zamršeno šumsko nisko rastinje. Skakač ga brzo preteče.

Trči, Mladi Biče!

Pokušavam, odasla mu Perin.

Ne kao ranije!

Perin nastavi da se probija kroz travu. To neobično mesto, taj divan svet u kojem vukovi trče, ume da bude zanosno. I opasno. Skakač je na to često upozoravao Perina.

Opasnosti za sutra. Sada ih zanemari, posla mu Skakač, sve udaljeniji od njega. Briga je za dvonoge.

Ne mogu da zanemarujem svoje muke!, odgovori mu Perin u mislima.

Ali to svejedno često činiš, posla Skakač.

To ga je pogodilo zato što je istina - možda i veća istina nego što je vuk svestan. Perin izlete na jednu čistinu i ukopa se. Tu, na tlu, bila su ona tri komada metala koja je iskovao u prethodnom snu. Veliki grumen veličine dve njegove pesnice, spljošteni štap, tanki pravougaonik. Pravougaonik je blistao slabašnom žuto-crvenom svetlošću i palio nisku travu oko sebe.

Grumenje smesta nestade, mada je za vrelim pravougaonikom ostala spaljena trava. Perin diže pogled tražeći vukove. Ispred njega, u nebu iznad drveća, otvorila se velika crna rupa. Nije mogao da oceni koliko je daleko, ali je izgledala kao da je iznad svega što on može da vidi, a istovremeno udaljena.

Tu je stajao Met. Borio se protiv samog sebe, protiv desetak raznih ljudi s njegovim licem, odevenih u različitu lepu odeću. Met je vrteo ono svoje koplje, ali ne primećujući senovitu priliku koja mu se prikradala noseći krvavi nož.

„Mete!“, kriknu Perin, ali svestan da je to beznačajno. To što vidi jeste nekakav san ili predskazanje budućnosti. Prošlo je izvesno vreme otkad ih je sanjao. Skoro da je počeo da misli kako će takvi snovi u potpunosti prestati.

Okrenu se, a na nebu se otvori novo crnilo. Odjednom ugleda ovce kako u stadima jure prema šumi. Jurili su ih vukovi, a u šumi je vrebala užasna nevidljiva zver. Osećao je da je on u tom snu - ali koga on to juri i zašto? Izgleda da nešto nije u redu s tim vukovima.

Treća tama, sa strane. Faila, Grejdi, Elijas, Gaul... svi hodaju prema jednoj litici, a slede ih hiljade ljudi.

Prizori nestaše. Skakač odjednom prolete kroz vazduh, pa se dočeka pored Perina i zaustavi. Vuk nije video rupe u vazduhu; one se njemu nikada ne pojavljuju. Umesto toga, prezrivo pogleda spaljenu travu i posla sliku Perina, neurednog i krmeljivog, čupave brade i kose, a odeće razdrljene. Perin se sećao tog vremena; bilo je to na početku Failinog zatočeništva.

Je li zaista izgledao tako loše? Svetlosti, ali delovao je dronjavo. Skoro kao nekakav prosjak. Ili... kao Noam.

„Prestani da me zbunjuješ!" viknu Perin. „Bio sam takav jer sam se posvetio oslobađanju Faile, a ne zato što sam popustio vukovima!"

Najmlađe štene uvek krivi starešine čopora. Skakač opet pojuri kroz travu.

Šta je to hteo da kaže? Zbunjivali su ga svi ti mirisi i slike. Režeči, Perin pojuri napred, ostavljajući za sobom čistinu i opet zalazeći u travu. Vlati su mu opet pružale otpor. Bilo je to kao da se bori protiv jake rečne struje. Skakač je hrlio napred.

„Plamen te spalio, čekaj me!“, viknu Perin.

Izgubićemo plen ako budemo čekali. Trči, Mladi Biče!

Perin stisnu zube. Skakač se sada pretvorio u tačkicu u daljini i skoro da je stigao do drveća. Perin je želeo da razmišlja o onim prizorima koji su mu se ukazali, ali nije bilo vremena. Dobro zna da više neće videti Skakača ako ga sada bude izgubio. Dobro, pomislio je mireći se sa sudbinom.

Tle zadrhta oko njega a trava kao da u blesku prelete. Kao da je Perin jednim korakom preskočio stotinu stopa. Opet zakorači i polete napred. Ostavio je za sobom slabašno sevanje u vazduhu.

Trava se razgrnu pred njim. Vetar mu riknu u lice. Onaj iskonski vuk u njemu prenu se i probudi. Perin stiže do šume i uspori. Sada je svakim korakom skakao svega deset stopa. Ostali vukovi bili su tu, pa su se okupili i uzbuđeno potrčali s njim.

Dve noge, Mladi Biče?, upita Hrastova Plesačica. Bila je to mlada ženka, krzna tako svetlog da je bilo skoro belo, s crnim pramenom duž desne strane tela.

On joj ništa nije odgovorio, mada je potrčao s njima kroz drveće. Ono što je ličilo na šumarak postalo je velika šuma. Perin je prolazio pored debala i paprati, jedva osećajući tle pod nogama.

To je trčanje. Moćno. Snažno. Preskakao je izvaljena debla, skačući tako visoko da mu se kosa trla o granje. Vešto se dočekivao na noge. Šuma je njegova. Pripada mu i on je razume.