Tornjevi ponoći

Lord Vordarijan uzdahnu, a onda se pomeri kada Harneš dojaha pored Galada. Ćelavi čovek rasejano počeša ožiljak koji mu je ostao umesto levog uva. „Dosta o tom pismu, Vordarijane. Na iskušenju sam da izgubim strpljenje od tvoje silne priče o njemu." Koliko je Galad mogao da vidi, taj Muranđanin gubi strpljenje zbog mnogo čega.

„Pretpostavljam da bi ti da razgovaraš o drugim stvarima?" Galad klimnu dvojici Dece koji su cepali drva za ogrev, pa zastali da ga pozdrave.

„Saopštio si Detetu Bornhaldu, Detetu Bajaru i nekim drugima da nameravaš da sklopimo savezništvo s vešticama iz Tar Valona!"

Galad klimnu. „Razumem da takva zamisao može da bude onespokojavajuća, ali ako razmisliš - uvidećeš da je to jedina ispravna odluka."

„Ali veštice su zle!"

„Možda", odgovori Galad. Nekada bi se možda i pobunio protiv takve izjave, ali slušajući drugu Decu i razmišljajući o onom što je Tar Valon uradio njegovoj sestri, počeo je da misli kako je možda bio previše nežan prema Aes Sedai. „Međutim, lorde Harneše, ako one i jesu zle, beznačajne su naspram Mračnoga. Poslednja bitka se bliži. Da li to poričeš?"

Harneš i ostali pogledaše ka nebu, koje je već nedeljama prekriveno sumornim tmurnim oblacima. Juče je jedan čovek oboleo od neobične boljke kada su mu bube navrle na usta nakon što se zakašljao. Njihove zalihe hrane sve su manje kako se hrana sve više kvari.

„Ne, ne poričem", progunđa Harneš.

„Onda bi trebalo da se raduješ", odgovori mu Galad, „jer je put čist. Moramo se boriti u Poslednjoj bici. Možda će naše vodstvo u njoj mnogima koji su nas odbacivali pokazati put ka Svetlosti. Ali ako i ne bude tako, svejedno ćemo se boriti, jer to je naša dužnost. Da li to poričeš, lorde zapovedniče?"

„Opet - ne poričem. Ali veštice, moj lorde kapetane zapovedniče?"

Galad odmahnu glavom. „Ne mogu da smislim kako da to zaobidem. Potrebni su nam saveznici. Osvrni se oko sebe, lorde Harneše. Koliko Dece imamo? Čak i sa onima koji su nam se skoro pridružili, ima nas manje od dvadeset hiljada. Naše tvrđave su zauzete. Nemamo ni podršku ni saveznike, a velike svetske sile nas preziru. Ne, ne poriči to! Znaš da je to istina."

Galad sve oko sebe pogleda pravo u oči, a oni klimnuše jedan po jedan.

„Za to su krivi Ispitivači", promrmlja Harneš.

„Krivica je delimično njihova", saglasi se Galad. „Ali za to su krivi i zločinitelji dok s gađenjem i prezirom gledaju na one koji se zalažu za ono što je ispravno."

Ostali klimnuše.

„Moramo da budemo oprezni", nastavi Galad. „U prošlosti je smelost Dece - čak možda i preterani polet - otuđila one koji bi trebalo da su nam saveznici. Moja majka je uvek govorila da diplomatska pobeda nije kada svi dobiju ono što žele - zbog toga svi pretpostave da su je obmanuli tako da izvuče deblji kraj, što samo podstiče nove neumerene zahteve. Stvar je u tome da ne treba sve zadovoljiti, već uspeti da se svi osećaju kao da su postigli najbolji mogući učinak. Moraju biti dovoljno zadovoljni da čine ono što ti želiš, ali opet dovoljno nezadovoljni da im bude jasno kako si ih ti pobedio."

„I kakve to veze ima s nama?" upita Golever iza njega. „Mi ne sledimo ni kraljeve ni kraljice."

„Da“, odgovori Galad, „i zbog toga su vladari prestravljeni. Odrastao sam na andorskom dvoru. Znam kako je moja majka gledala na Decu. Prilikom svakog dodira s njima, ili je ludela od osujećenosti ili je dolazila do odluke kako mora da ih u potpunosti potisne. Mi ne možemo da priuštimo ni jedno ni drugo osećanje - vladari ovih zemalja moraju da nas poštuju, a ne da nas mrze!"

„Prijatelji Mraka", progunđa Harneš.

„Moja majka nije bila Prijateljica Mraka", tiho kaza Galad.

Harneš pocrvene. „Izuzev nje, naravno."

„Pričaš kao Ispitivač", reče Galad. „Sumnjičiš sve koji su protiv nas da su Prijatelji Mraka. Mnogi od njih jesu pod uticajem Senke, ali sumnjam da je to svesno. Tu je Ruka Svetla pogrešila. Ispitivači često nisu umeli da uoče razliku između tvrdokornog Prijatelja Mraka, osobe koja je pod uticajem Prijatelja Mraka i osobe koja se jednostavno ne slaže s Decom."

„Pa šta ćemo da radimo?", upita ga Vordarijan. „Da se tek tako klanjamo vladarskim hirovima?"

„Još ne znam šta ćemo da radimo", priznade Galad. „Razmišljaću o tome. Sinuće mi šta je ispravno. Ne možemo da postanemo čankolizi kraljeva i kraljica - ali pomislite šta bismo sve mogli da postignemo unutar granica neke države ako bismo mogli da delamo a da nam pri tome ne bude potrebna čitava legija za zastrašivanje vladara te zemlje."

Ostali na to zamišljeno klimnuše.

„Moj lorde kapetane zapovedniče!", pozva ga neko.

Galad se okrenu i ugleda Bajara kako se im se na svom belom pastuvu približava kasom. Konj je bio Asunavin; Galad ga je odbio, pošto više voli svog dorata. Kada se ispijeni Bajar približi, u besprekornoj beloj dolami, Galad zaustavi svoju družinu. Bajar nije najprijatniji čovek u logoru, ali se pokazao odanim.

Međutim, Bajar ne bi trebalo da je u logoru.