Tornjevi ponoći

„Za mesec dana“, nastavi Rand, „otići ću pred Šajol Gul i slomiti preostale pečate na zatvoru Mračnoga. Hoću vašu pomoć.“

Slomiti pečate? Setila se slike iz svog sna, kako Rand seče konopce kojima je kristalna kugla obmotana. „Rande - ne“, izusti ona.

„Bićete mi potrebne - sve vi“, nastavi on. „Nadam se da ćete mi ovoga puta pružiti podršku. Hoću da se sastanete sa mnom dan pre nego što krenem na Šajol Gul. A tada... pa, tada ćemo razgovarati o mojim uslovima."

„Tvojim uslovima?“, zatraži da čuje Egvena.

„Videćeš", odgovori on, pa se okrenu kao da će da ode.

„Rande al’Tore!“, uzviknu ona i ustade. „Nećeš okrenuti leđa Amirlin Tronu!“

On se ukoči, pa se okrenu da je pogleda.

„Ne možeš da slomiš pečate", reče mu Egvena. „To bi dovelo do opasnosti da se Mračni oslobodi."

„To je nešto na šta se moramo odvažiti. Ruševine moraju da se raščiste. Rupa mora da se u potpunosti otvori da bi se mogla zapečatiti."

„Moramo da razgovaramo o ovome", kaza mu ona. „Da se pripremimo."

„Zato sam i došao. Da vam omogućim da se pripremate."

Delovao je kao da mu je to smešno. Svetlosti! Ona besno sede. Tvrdoglav je na oca. „Rande, ima nekih stvari o kojima moramo da popričamo. Ne samo o ovome, več i o drugim stvarima - sestre koje su tvoji ljudi vezali za sebe veoma su bitan deo toga."

„Popričaćemo o tome kada se sledeći put budemo sreli."

Ona se namršti na njega.

„I eto nas", na kraju kaza Rand. Pokloni joj se - bio je to veoma plitak naklon, skoro pa obično klimanje glavom. „Egvena al’Ver, Čuvaru pečata, Plamenu Tar Valona, imam li tvoju dozvolu da se povučem?"

Zamolio ju je ljubazno. Nije mogla da oceni da li joj se on to ruga ili ne. Pogledala ga je pravo u oči. Nemoj me naterati da učinim bilo šta zbog čega bih kasnije žalio, kao da je govorio njegov izraz lica.

Da li ona zaista može da ga tu zatvori? Nakon svega što je kazala Elaidi o tome kako je potrebno da on bude na slobodi?

„Neću ti dozvoliti da slomiš pečate", reče mu ona. „To je ludilo."

„Onda se nađi sa mnom na mestu znanom kao Merilorsko polje, severno odavde. Razgovaraćemo pre nego što pođem na Šajol Gul. Ali sada, ne želim da ti prkosim, Egvena - ali moram da odem."

Ni jedno ni drugo nisu skretali pogled. Ostali u prostoriji kao da nisu ni disali. U odaji je vladao takav muk da je Egvena čula slabašni povetarac od kojeg je ružičasti prozor stenjao u svom olovnom okviru.

„U redu", odgovori Egvena. „Ali ovome nije kraj, Rande."

„Nema krajeva, Egvena", odgovori on, pa joj klimnu i okrenu se da izađe iz Dvorane. Svetlosti! Nema levu šaku! Kako se to desilo?

Sestre i Zaštitnici nevoljno se razmaknuše da ga propuste. Egvena se uhvati za glavu, osećajući vrtoglavicu.

„Svetlosti!", izusti Silvijana. „Majko, kako si samo smogla snage da razmišljaš za vreme tog razgovora?"

„Molim?" Egvena pređe pogledom po Dvorani. Mnoge Predstavnice sedele su vidno pogureno.

„Nešto me je stislo za srce", reče Barasina, pa prinese ruku nedrima, „tako čvrsto da se nisam usudila ništa da kažem."

„Ja sam pokušala da progovorim", javi se Jukiri. „Usta nisu htela da mi se otvore."

„Ta'veren", primeti Serin. „Ali tako snažno delovanje... Osećala sam se kao da će me smrviti iznutra."

„Majko, kako si se oduprla tome?“, upita Silvijana.

Egvena se namršti. Ona se nije tako osećala. Možda zbog toga što je o njemu razmišljala kao o Randu. „Moramo da razmotrimo njegove reči. Dvorana Kule opet će se sastati za jedan sat kako bi održala tu raspravu." Taj razgovor biće Zapečaćen za Dvoranu. „I neka ga neko sledi kako bismo se uverile da će zaista otići."

„Garet Brin to radi", javi se Čubajn ispred Dvorane.

Uzdrmane Predstavnice ustadoše na noge. Silvijana se nasloni na stolicu. „U pravu si, majko. Ne sme mu se dopustiti da slomi pečate. Ali šta da radimo? Ako nećeš da ga zarobiš..."

„Čisto sumnjam da smo mogle da ga zadržimo", odgovori Egvena. „Ima nečega u vezi s njim. Ja... imala sam neki osećaj da je bez po muke mogao da slomi onaj štit."

„Kako onda? Kako da ga zaustavimo?"

„Potrebni su nam saveznici", odgovori Egvena, pa duboko uzdahnu. „Možda će ga ubediti ljudi kojima veruje. Ili će možda biti primoran da se predomisli ako se suoči s dovoljno brojnom skupinom ujedinjenom u nameri da ga zaustavi.

Sada je još bitnije da razgovara sa Elejnom i Ninaevom.

4 Šara stenje

„Šta je bilo?“, upita Perin, pokušavajući da ne obraća pažnju na oštar miris trulog mesa. Ne vidi nikakve leševe, ali njuh mu govori da je tle zatrpano njima.

Nalazio se pored puta za Džehanu, skupa sa izvidnicom, i gledao ka severu preko zatalasane ravnice na kojoj je raslo svega nekoliko stabala. Kao i drugde, trava je bila smeđa i požutela, ali se malo dalje od puta crnela, kao da je nečim zaražena.

„Viđala sam ovo i ranije", kaza Seonid. Sićušna Aes Sedai blede puti saginjala se na ivici puta, okrećući list nekakvog korova. Bila je u zelenoj vunenoj haljini, lepoj ali bez ikakvog veza ili ukrasa; jedini nakit je bio njen prsten Velike zmije.