Tahmasib

Kosmički brodovi — sa zadovoljstvom pomisli Jura. On je, razume se, znao da Mirza-Čarle, kao i ostali raketodromi na Zemlji, služi samo za letove u blizini Zemlje, da su prave rakete za međuplanetarne letove fotonske rakete tipa Hius, Džon Braun, Janči suviše ogromne i nezgrapne da bi startovale pravo sa Zemlje, ali i te siluete koje su se videle nad horizontom izgledale su ogromne.

„Rakete, rakete“, lagano promrmlja policajac. „Koliko ljudi samo odleće tamo“, podigao je prema nebu palicu koja se svetlucala. „Svaki sa svojim nadama. I koliko ih se samo vraća u zatvorenim olovnim kovčezima! Ovde, kraj ove rampe, mi postrojavamo počasnu četu. Dah staje od njihove upornosti. A ipak“, ponovo je podigao palicu, „tamo sigurno postoji neko kome se ne dopada ta upornost…“

Horizont se odjednom osvetlio zaslepljujućom svetlošću. Ognjena struja je poletela prema nebu i počela da se raspada u milijarde iskrica. Beton pod nogama je počeo da se trese. Policajac pogleda u ručni sat:

„Dvadeset časova i dvanaest minuta“, reče on. Večernji lunjik.

Negde nad njihovim glavama je nešto počelo da grokće. Uskoro su zvuci oslabili, i na kraju nestali.

„Vreme je da krenem“, reče Jura. „Kako da stignem što pre do grada?“

„Idite pešice“, odgovori policajac. „Na raskrsnici kod skladišta sigurno ćete uhvatiti neka usputna kola…“

Kad je u pola deset Jura konačno stigao u hotel, bio je izmoren i izmućen, što se videlo i po njemu. Večernji Mirza-Čarle uopšte nije ličio na Mirza-Čarle danju. Po ulicama, koje su bile ispresecane crnim senkama, jurili su automobili.

Svetlosti reklama su osvetljavale šetače na trotoarima. Vrata svih kafea i barova bila su širom otvorena. Unutra je svirala muzika i sve je bilo plavičasto od duvanskog dima. Pijani stranci su koračali po trotoaru zagrljeni, po troje ili četvoro, pevajući nepoznate pesme. Na svakih trideset-četrdeset koračaji stajali su policajci sa kamenim licima pod nisko spuštenim šlemovima. Kroz gomilu su mirno i lagano išle trojke mladića sa crvenim trakama na rukavima. To su bile redarske patrole. Jura je video kako je jedna takva patrola ušla u bar, i tamo je odmah zavladala tišina, pa je čak i muzika prestala da svira. Članovi patrole su imali izraze lica ljudi koji se dosađuju. Iz drugog bara, u blizini hotela, dva čoveka sa brčićima su izbacila na trotoar nekog nesrećnika i počela da ga udaraju nogama. Nesrećnik je glasno vikao francuski: „U pomoć! Patrola!

Ubijaju!“ Jura se već spremao da udari u uvo jednog od mladića sa brkovima, ali ga je neko uklonio u stranu, i dugačka, žilava ruka sa crvenom trakom je uhvatila jednog od onih sa brčićima za vrat. Drugi je odskočio i nestao u baru.

Patrola je nemarno dobacila svoj ‘ulov’ u zagrljaj policajca, i oni su, zavrnuvši svom uhapšeniku ruke za leđa, skoro trkom pojurili u najbližu uličicu.

Jura je uspeo da primeti kako je jedan od policajaca, lopovski se osvrćući oko sebe, iz sve snage udario mladića sa brkovima po glavi svojom palicom koja je svetlucala. Šteta što nisam uspeo ja, pomislio je Jura. Za jedan trenutak je čak poželeo da i ne odleti na Reju. Hteo je da navuče crvenu traku na rukav i pridruži se tim jakim, odlučnim mladićima, da zajedno sa njima zavede neki red u ovom brlogu pijanih stranaca.

„No, i reda ima kod vas!“ vrativši se u hotel, uzbuđeno reče Jura službenici recepcije. „Nekakvo gnezdo stenica…“

„O čemu vi to?“ uplašeno upita službenica.

Jura dođe sebi. „Pa na ulicama, znate“, reče on, „takvo je blato!“

„Međunarodna luka, za sada moramo da trpimo“, rekla je službenica s osmehom.

„No, kako stoje vaše stvari?“

„Još ne znam“, reče Jura. „Recite, molim vas, kako da dođem do sobe tri stotine šest?“

„Liftom, treći sprat, hodnikom desno.“

„Hvala“, reče Jura i krete prema liftu.

Stigao je na treći sprat i odmah našao vrata sobe tri stotine šest. Pred vratima se zaustavio i prvi put zamislio kako će se, kojim rečima i, što je najvažnije, kome će se obratiti s molbom. Setio se reči Ivana o čoveku na izgled surovom.

Pažljivo se očešljao i pogledao u ogledalu. A onda je zakucao.

„Uđite“, začuo se sa druge strane vrata dubok, pomalo promukao glas. Jura uđe.

Za okruglim stolom, koji je bio pokriven belim čaršavom, u sobi su sedela dva starija čoveka. Jura se skameni: prepoznao je obojicu, i to je bilo toliko neočekivano da mu se za trenutak učinilo da je pogrešio vrata. Licem prema njemu, uperivši u njega sitne, zle oči, sedeo je poznati Bikov, kapetan proslavljenog Tahmasiba, turoban i riđ — onakav kakvog ga je Jura video na stereofotografiji nad stolom svog starijeg brata. Lice drugog čoveka, koji se nemarno zavalio u pletenoj fotelji, dugo, sa gadljivom grimasom oko punih usana, takođe mu je bilo čudno poznato. Jura nikako nije mogao da se seti imena tog čoveka, ali je bio ubeđen da ga je negde video, i to možda i nekoliko puta.

Nervirao se što nije mogao da se seti. Na stolu je stajala dugačka tamna flaša i jedna časa.

„Šta hoćete?“ natmureno upita Bikov.

„Je li ovo soba tri stotine šest?“ upita Jura kolebljivo.