Tahmasib

Jura je mislio. Nešto je bilo u Ivanovim rečima. Nešto na šta nije bio naviknut.

To je trebalo tek shvatiti.

Žilin zabaci ruke pod glavu.

„Sećam se jedne stvari“, progovori. Gledao je pravo u lampu, a zenice su mu izgledale kao tačke. „Imao sam druga koji se zvao Tolja. Zajedno smo učili u školi. On je uvek bio neprimetan i stalno radio nekakve sitnice. Pravio je nekakve sveske, lepio kutije. Voleo je da povezuje stare, mnogo puta pročitane knjige. Dobričina je bio velika, takva dobričina, da čak ni uvredljive šale nije shvatao. Prihvatao ih je nekako čudnovato i, po našem mišljenju, divlje. Baciš

mu, recimo, u krevet tritona, a on ga izvuče i počne dugo da ga gleda. Mi se oko njega smejemo, a on ga razgleda i na kraju kaže: ‘Jadniče’ — i odnese ga u ribnjak. Posle je odrastao i postao statističar. Svi znamo da je to posao tih i neprimetan i svi smo smatrali da naš Tolja za drugo i nije sposoban. Radio je pošteno, bez nekog entuzijazma, ali savesno. Mi smo leteli na Jupiter, proučavali večiti led, gradili nove fabrike, a on je sedeo u svojoj ustanovi i računao na mašinama koje sam nije izmislio ni konstruisao. Obrazac malog čoveka; mogao bi da ga obložiš vatom i trpaš u muzej pod stakleno zvono, s natpisom: TIPIČNI SAMOZADOVOLJINI ČOVEK S KRAJA DVADESETOG VEKA.

Kasnije je umro. Zapustio je neku najobičniju bolest, jer se bojao operacije, i zbog toga je i umro. To se dešava s malim ljudima, iako o tome nikada ništa ne piše u novinama.“

Žilin zaćuta, kao da osluškuje. Jura je čekao.

„To je bilo u Kareliji, na obali šumskog jezera. Njegov krevet se nalazio na zastakljenoj verandi, a ja sam sedeo pored njega i gledao njegovo neobrijano tamno lice… mrtvo lice i ogroman taman oblak nad šumom sa druge strane jezera.

Lekar je rekao: ‘Umro je’. I tog trenutka je odjeknuo grom takve snage i otpočela takva nepogoda kakve se retko dešavaju čak i na južnim morima. Vetar je lomio drveće i bacao ga na mokro, crveno stenje, tako da se kidalo u iverje, ali čak ni to se od urlanja vetra nije čulo. Jezero je kao zidom išlo prema obali, i u taj zid su udarale munje, onako kako se to na severu nikad ne dešava. Sa kuća je nepogoda zbacivala krovove. Svuda su se zaustavili satovi — niko nije znao zbog čega. Životinje su umirale s iscepanim plućima. To je bila prava zverska bura, kao da je ceo svet stao naglavce. A on je ležao, tih, običan, i kao uvek — to ga se nije ticalo.“ Žilin ponovo poče da osluškuje. „Ja, Jura, nisam plašljiv, miran sam, ali tada sam osetio užasan strah. Najednom sam pomislio: Eto, ko si ti bio, naš mirni, dosadni Toljik. Ti si, tiho i neprimetno, a da ni sam nisi podozrevao, držao na svojim ramenima ravnotežu Sveta. Umro si — umrla je i ravnoteža i Svet je stao naglavce. Da su mi tada povikali kraj uveta da je Zemlja skrenula sa svoje orbite i da je krenula ka Suncu, ja bih samo klimnuo glavom. I još sam tada pomislio… „Žilin ponovo za trenutak zaćuta. „Pomislio sam: zašto je on bio tako dosadan i tako mali? Jer on je bio dosadan čovek, Jura. Veoma dosadan. Da se ta bura desila pred njegovim očima, on bi sigurno povikao: ‘Ah! Papuče! Moje papuče se suše napolju!’ I potrčao bi da spasava papuče.“ „Ali, zašto je, kako je postao takav, dosadan?“

Žilin zaćuta i strogo pogleda u Juru.

„Ali, on je sam bio kriv za to“, oprezno reče Jura.

„Nije istina. Niko nikada nije ni za šta sam kriv. Onakvi kakvi smo — postajemo zahvaljujući ljudima. A mi… Kako često ne plaćamo taj dug… Skoro nikada. A ne postoji ništa važnije od toga. To je najvažnije. Sad je to najvažnije. Ranije je bilo najvažnije dati čoveku slobodu da postane ono što on hoće da postane. A sad je najvažnije — pokazati čoveku kakav treba da postane da bi bio ljudski srećan. Eto, to je sada najvažnije.“ Žilin pogleda Juru i najednom ga upita:

„Zar ne?“

„Sigurno“, odgovori Jura. Sve je to bilo dobro, ali njemu nekako tuđe. Nekako ga nije interesovalo. Ta stvar mu je izgledala dosadna.

Žilin je sedeo napregnuto osluškujući.

„Šta se desilo?“ upita Jura.

„Tiho!“ Žilin se pridiže sa kreveta. „Čudnovato“, reče. I nastavi da osluškuje.

Jura najednom oseti kako se pod pod njegovim nogama poče da trese i tog trenutka poče da urla sirena. Skočio je i bacio se prema vratima. Žilin ga uhvati za rame.

„Mirno“, reče. „Znaš li gde se po rasporedu nalazi tvoje mesto u slučaju nesreće?“

„Da!“ reče Jura i zagrcnu se.

„Obaveze takođe?“ Žilin ga pusti. „Marš!“

Jura potrča u hodnik.

Trčao je po hodniku u vakuum-odsek, gde se nalazilo njegovo mesto po rasporedu u slučaju nesreće, trčao je brzo, ali se ipak uzdržavao da ne juri iz petnih žila.

Stažista mora da bude ‘miran, uzdržan i uvek spreman’, ali kad po brodu poče da odjekuje prodoran urlik sirena, kad brod poče da poskakuje kao ranjenik u čijoj rani neko kopa neveštim prstima, kada ne razumeš šta treba da radiš i uopšte ne shvataš šta se dešava… Na kraju hodnika se upališe crvene sijalice. Jura ne izdrža i potrča ka njima što je brže mogao.