Tahmasib

„Ne, ovde ih sigurno nećemo pronaći.“

„Gde to, ovde?“

„Kraj vode.“

„Ne shvatam“, reče Penjkov. „Naprotiv! Ako ih nema kraj vode, to znači da ih uopšte nema.“

„Ne, ne, ne“, reče Nataša. „Čini mi se da vas shvatam. Kod nas na Zemlji Marsovci bi počeli da traže ljude u pustinji. To je prirodno. Što dalje od otrovnog zelenila, što dalje od oblasti koje pokrivaju oblaci. Tražili bi nas negde u pustinji Gobi. Zar ne, Felikse? Hoću da kažem da ja tako barem mislim.“

„Znači, mi treba da tražimo Marsovce u pustinjama?“ reče Penjkov. „Divna stvar!

A šta će im onda vodovod?“

„Možda to i nije vodovod“, reče Feliks, „već odvodnik vode. Kao naši drenažni kanali.“

„Pa, to bi već bilo, po mome mišljenju, i suviš“, reče Sergej. „Najverovatnije će biti da oni žive u šupljinama pod površinom. Uostalom, ja i sam ne znam zašto, ali mi se čini da je ono što govoriš suviše smelo… Nenormalno smelo…“

„A drugačije se i ne može“, reče Feliks tiho i sleže ramenima.

„Majko moja!“ reče Penjkov i ustade od stola. „Vreme je.“

Prošao je kroz sobu prema gomili bundi.

„I meni je takođe vreme“, reče Nataša.

„I meni“, reče Sergej.

Mati poče da rasprema sto. Feliks uredno zavrnu rukave košulje i poče da mu pomaže.

„Dobro, šta će ti toliko satova na rukama?“ upita Mati bacivši pogled na Feliksove ruke.

„Zaboravio sam da ih skinem“, promrmlja Feliks. „Sad mi to, sigurno, više nije potrebno.“

Vešto poče da pere tanjire.

„A kad su ti bili potrebni?“

„Proveravao sam jednu hipotezu“, tiho reče Feliks. „Zašto pijavice napadaju uvek sa desne strane. Bio je samo jedan slučaj kad je pijavica napala sa leve strane

— na Krajcera, koji je bio levak i nosio sat na desnoj ruci.“

Mati zaprepašćeno pogleda Feliksa.

„Eto, to sam hteo da proverim i razjasnim. Mene lično nisu nijednom napale, a ja sam se kretao po veoma opasnim mestima.“

„Čudnovat si ti čovek, Felikse“, reče Mati i ponovo poče da pere tanjire.

U trpezariju uđe Nataša i veselo upita:

„Felikse, idete li? Da pođemo zajedno?“

„Idem“, reče Feliks i pođe u predsoblje spuštajući zasukane rukave košulje.

TAHMASIB: KORISNOST UPUTSTVA

Žilin je čitao sedeći za stolom. Njegove oči su brzo klizile po stranicama knjige s vremena na vreme sijajući u plavičastoj svetlosti stone lampe. Izvesno vreme Jura je posmatrao Žilina i najednom uhvati samoga sebe kako mu se divi.

Ivan je imao bronzano lice, sa pravilnim crtama kao gravira. To je odista bilo lice pravog čoveka.

Dobar je čovek Vanja Žilin. Čovek može da dođe kod njega u bilo koje doba, da sedi i brblja šta hoće, i nikad da mu ne smeta. On se uvek raduje ljudima.

Postoje takvi ljudi na svetu i divno je što postoje takvi ljudi. Ženja Segal, recimo. Sa njim čovek može da pođe kud hoće, može da rizikuje koliko hoće, i tačno se zna da neće moratl da ga tera, on će sam, koga god hoće, da potera.

Jura je zamislio Ženjku na Reji, kako zajedno sa ostalim momcima vari teške konstrukcije u crnoj praznini. Bela vatra oksitana igra na silikatnim skelama, a on peva pesme na sav glas, pridržavajući laktovima cilindar aparata za pravljene smeše, koji mu uvek visi na grudima, a ne na leđima, kako to zahtevaju uputstva.

Tako mu je zgodnije, i niko ne može da ga ubedi da to ne radi, sve dok ga neko sa cilindrom na leđima ne prestigne na nekom inercionom šavu ili na običnom spoju. Tada će ga on pogledati i možda će prebaciti cilindar na leđa, ali i to nije sasvim sigurno. A uputstva ga se ne tiču. Uputstva — to je za one koji još

ne znaju. Ali, sluha uopšte nema. Peva odista strašno. A to je i dobro, jer kakav je to čovek kome čovek ne može ništa ni da zameri? Pristojan čovek uvek mora da ima nekakav nedostatak, bolje je čak da ih ima nekoliko, tad je on odista prijatan. Tada si siguran da to nije nikakav uzor. Eto, Ženjka — čim zapeva, odmah se vidi da on nije uzor već odličan momak…

„Vanja“, upita Jura. „Imate li sluha?“

„Šta ti je, brate“, reče Žilin ne odvajajući se od knjige. „Za koga me ti smatraš?“

„Tako sam i mislio“, reče Jura zadovoljno. „A kakva vam je to knjižica?“

Žilin podiže glavu. Izvesno vreme ga je posmatrao, a onda lagano reče:

„Pravila sanitarne discipline za gardiste Njenog imperatorskog veličanstva.“

Jura prasnu u smeh. Bilo je jasno da Ivan ne želi da kaže kakva je to knjiga. Pa šta, u tome nema ničeg…

„Danas sam na kraju savladao Fiziku metala“, reče Jura. „Dosadna stvar. Zar mogu tako da se pišu knjige? Aleksej Petrovič me je ispitao“, poslednju reč je Jura izgovorio sa posebnom odvratnošću, „i stalno je nalazio neke začkoljice. Zašto stalno traži kod mene za šta bi se zakačio, da li to znate, Vanja?“

Žilin zatvori knjižicu i strpa je u sto.

„To ti se samo čini“, reče. „Kapetan Bikov se nikada ne kači ni za koga. On samo zahteva ono što mora da se zahteva. On je jako pravedan čovek, naš kapetan.“

Nekoliko trenutaka Jura je razmišljao o tome da li je zgodno i pošteno da kaže ono što bi hteo da kaže. U oči Bikovu to nećeš smeti da kažeš. A iza leđa nije lepo govoriti. A hteo bi, koliko bi hteo da kaže.

„Vanja, a kakve ljude najviše na svetu mrzite?“

Žilin odmah odgovori: