Tahmasib

Sad je Tahmasib stalno vibrirao, kao da se i on od nečega užasno bojao. Jura se napreže, trudeći se da savlada telo, koje mu se treslo. Kad bi barem neko došao, kada bi mu barem dali na znanje šta se dešava, kada bi barem Bikov naredio nešto… Mama će se užasno brinuti. Kako će joj reći? Ko će uopšte to da joj kaže? Ko će moći? Ona može da umre, ona je nedavno operisana, srce joj je slabo, njoj to ne sme da se govori… Jura se ujede za usnu i čvrsto steže usta. Počelo je da ga boli, ali se više nije tresao. No pa šta, u stvari… Ne, treba odmah otići i pogledati. Promoliti glavu kroz vrata komandnog odeljenja, nemarno upitati: „No, hoće li još dugo?“ i otići… A šta ako su svi mrtvi? Jura s užasom pogleda u hodnik očekujući da će se iza zaokreta pojaviti Žilin, da će ga pogledati ugašenim očima i da će opustiti glavu na sleđene ruke… Jura opusti nogu, odgurnu se od ragastova i načini nekoliko neubedljivih koračaja po hodniku. Po podu koji se tresao, pored crvenih svetlosti, ka liftu, u susret onome ko puzi… Zaustavi se i vrati ka vratima. „Mirnije“, reče i nakašlja se da mu ne bi škripalo u grudima. Uobrazilja voli da se našali, i to zlo i nepošteno. Uobrazilja nikad nije prijatelj. Ponovo zauze svoje mesto u ragastovu. Eto, tako je to, pomisli iznenada. Eto, tako je to — čekati i uvek biti spreman u patikama i prugastim čarapama, sa prošlogodišnjim novinama, da niko ne bi zapazio i da ne bi pomislio… nikad ne znati ništa sigurno, a uvek biti spreman…

Vibracije su postajale sve jače i jače, a onda slabije, da bi ponovo postale još

jače. Jura zamisli Tahmasib, kilometarsku cigaru od titanskih jedinjenja, koja je ličila na ogromnu čašu. Sada, duž celog tela broda, od vrha pa do krme, kao talasi prolaze vibracije. Čas su jače, čas slabije… Tu čovek ne mora da bude ne znam kako osetljiv da bi video šta je šta… Kad bi tako počeo da vibrira, recimo, oksitanski pribor — sve bi bilo jasno — treba regulisati kompresor ili barem promeniti plamenik. Jura je jasno osetio da se brod okrenuo na stranu — to se osećalo po pritisku na stopalo. Tahmasib se okrenuo isprva lagano, a zatim su počeli i trzaji; od svakog trzaja čoveku se tresla glava i sve što se nalazilo u njoj… Šta je to, misli Jura, oslanjajući se na ragastov. Šta je to kod njih, tamo, a?… I tog trenutka, u strašnoj tišini, začuše se koraci. Lagani, uvereni, nepoznati koraci; a možda ih Jura jednostavno nije prepoznao. On pogleda duž hodnika — a koraci se stalno približavahu — i najednom se iza zaokreta pojavi Žilin u radnom kombinezonu, s aparatom za probe na grudima. Lice mu je bilo ozbiljno i kao da je bilo nečim nezadovoljno, a na oči mu je padao pramen svetle kose. On priđe Juri i lupivši ga rukom po kolenima, reče: „I?“

Hteo je da uđe u vakuum-odsek. Jura otvori i zatvori usta, ali nogu ne skloni.

To je bio Žilin, dragi i dugo očekivani Žilin, ali Jura nogu ne skloni već ga umesto toga upita:

„Šta je to?“

Hteo je to da kaže nemarno, ali mu glas zadrhta i utisak je bio pokvaren.

„A šta može da bude“, procedi Žilin. „Pusti me“, reče. „Moram da uzmem nešto…“

U Jurinoj glavi je bila kaša i u toj kaši je od svih Jurinih principa ostalo čitavo samo uputstvo.

„Pričekaj, Vanja“, promrmlja on i pritisnu dugme poziva.

Kapetan nije odgovarao.

„Jura“, reče Žilin. „Šta je to s tobom, brate? Pusti me, ostavio sam u skafanderu…“

„Ne mogu“, reče Jura i obliznu usne. „Kako, mogu?… Sad će se javiti kapetan…“

„A ako se ne javi?“

„Zašto se ne bi javio?“ Jura pogleda Žilina okruglim očima i najednom ga uhvati za rukav. „Šta se desilo?“

„Ništa se nije desilo.“ Žilin se najednom osmehnu. „Znači, nećeš me pustiti?“

Jura odrečno odmahnu glavom.

„Pa ne može tako, Vanja… Ti moraš da me shvatiš!“ Prešao je na ti od suviška osećanja; plakalo mu se, a istovremeno se osećao i dobro i mirno, mada je znao da ni u kom slučaju neće pustiti Žilina. „Pa ti si i sam bio stažista…“

„Da“, neodređeno oteže Žilin razgledajući ga. Pridržavamo se slova i duha uputstva?

„Ne znam…“ promrmlja Jura. Bilo ga je sramota, a znao je da nogu neće spustiti. Ako odista moraš da uđeš, onda ne treba da stojiš tako — u mislima se obraćao Žilinu. Udri me u zube i uzmi ono što ti je potrebno.

„Kapetan Bikov sluša“, odjeknu iz radiofona. Jura još nikako nije mogao da se sabere.

„Aleksej Petroviču“, reče Žilin u radiofon. „Ja hoću da prođem u vakuum-odsek, a stažista me ne pušta.“

„Šta ti je potrebno u vakuum-odseku?“ zainteresova se Bikov.

„Ostavio sam tamo sirijus prošli put… U skafanderu sam ga zaboravio…“

„Tako“, reče Bikov. „Stažisto Borodine, pustite inženjera Žilina.“

Bikov se isključi. Jura s olakšanjem skloni nogu. On tek tada primeti da brod više ne vibrira. Žilin ga nežno pogleda i lupi po ramenu.

„Vanja, ne ljutite se, molim vas…“ promrmlja Jura.

„Naprotiv!“ reče Žilin. „Bilo je tako interesantno posmatrati te.“

„U mojoj glavi je prava kaša…“

„Tako, tako…“ Žilin se zaustavi pred svojim skafanderom. „Za takve slučajeve se i prave uputstva. Dobra stvar, zar ne?“