Tahmasib

Nataša se ponovo okrenu ka radio-stanici, a Mati tiho zatvori za sobom vrata.

Izišao je iz kuće i ugledao krauler. Krauler je leteo velikom brzinom, skakućući sa brežuljka na brežuljak. Za njim se do samih zvezda dizao gust zid prašine i na tom crveno-žutom fonu se jasno videla jaka figura Penjkova, koji je stajao sa karabinom naslonjenim na bok. Kraulerom je, razume se, upravljao Sergej. On je krenuo kraulerom pravo prema Matiju i ukočio tek na pet koračaji pred njim. Gust oblak prašine je obavio teritoriju opservatorije.

„Kentauri“, reče Mati brišući naočare. „Konjska glava na ljudskom telu.“

„Pa šta?“ reče Sergej skočivši na zemlju. Za njim je lagano sišao Penjkov.

„Otišla je“, reče on.

„A ja bih rekao da je nisi ni pogodio“, reče Sergej. Penjkov važno klimnu glavom.

„I ja bih rekao to isto“, reče on.

Mati mu je prišao i povukao ga za rukav krznenog kaputa.

„Hajdemo“, reče.

„Kuda?“ upita Penjkov braneći se.

„Hajdemo, hajdemo, strelče“, reče Mati. „Pokazaću ti šta si sigurno i precizno pogodio.“

Prišli su paviljonu i zaustavili se ispred vrata. „Uh, boga mu“, reče Penjkov.

Sergej bez ijedne reči polete unutra.

„Da li je Nataša videla?“ brzo upita Penjkov.

„Nije još“, odgovori Mati.

Penjkov je zamišljeno pipao ivice rupe.

„To ne može tek onako da se popravi“, reče.

„Da, rezervni paviljon na Sirtu ne postoji“, ironično dodade Mati.

Pre mesec dana Penjkov je, pucajući noću u pijavice, probio meteorološku kućicu.

Tada je otišao na Sirt i negde pronašao rezervu. A probušenu kućicu je sakrio u garaži.

Sergej dobaci iz paviljona:

„Čini mi se da je sve u redu!“

„A da li postoji izlazna rupa?“ upita Penjkov. „Postoji…“

Začulo se neko zujanje, i krov paviljona se otvorio i ponovo zatvorio.

„Čini mi se da smo imali sreće“, objavio je Sergej i izišao iz paviljona.

„A meni je slomila tronožac“, reče Mati. „I meteorološka kućica je tako unakažena da ćemo ponovo morati da uzmemo novu.“

Penjkov je bacio pogled na kućicu i ponovo počeo da razgleda rupu od metka.

Sergej je stajao pored njega i takođe gledao rupu.

„Kućicu ću popraviti“, mračno je govorio Penjkov. „A šta s ovim da radimo?“

„Ide Nataša“, tiho ih upozori Mati.

Penjkov je napravio pokret kao da se spremao da nekud ode, ali je samo uvukao glavu u ramena. Sergej poče brzo da govori:

„Ova rupa nije velika, Nataša, ali to je sitnica, mi ćemo to još danas brzo popraviti, a unutra je sve čitavo…“

Nataša im priđe i baci pogled na rupu.

„Svinje ste vi, momci“, tiho reče ona.

Sad su svi imali želju da se negde sakriju, čak i Mati, koji uopšte nije bio kriv, i koji je poslednji istrčao napolje, kad je već sve bilo završeno. Nataša je ušla u paviljon i upalila svetlost. Kroz otvorena vrata se videlo kako skida futrole sa blink-automata. Penjkov duboko uzdahnu. Sergej tiho reče:

„Idem da smestim krauler u garažu.“

Niko mu ništa ne odgovori. Ušao je u kola i upalio motor. Mati se ćutke vrati svojoj kameri i sagavši se, poče da je vuče u zgradu. Pred paviljonom je ostala samo tužna, glomazna figura Penjkova.

Mati je uvukao kameru u radionicu, skinuo masku za kiseonik i dugo se mučio otkopčavajući ogromnu bundu. Posle toga je, ne skidajući cipele, seo na sto pored kamere. Kroz prozor je video kako je krauler neobično lagano, kao na prstima, promilio kroz ulaz u garažu.

Nataša je izašla iz paviljona i čvrsto za sobom zatvorila vrata. Posle toga je prešla preko dvorišta, zaustavljajući se pred pojedinim priborima. Penjkov se vukao za njom i, prema svemu, teško je uzdisao. Oblaci prašine su se već bili slegli, i sitno, crvenkasto sunce je visilo nad crnim, kao oglodanim ruinama Stare Baze, koja je bila zarasla u bodljikavi marsovski saksaul. Mati je bacio pogled na nisko sunce, na nebo koje je postajalo sve mračnije i mračnije, a onda se setio da je tog dana on dežuran i otišao u kuhinju.

Za vreme jela Sergej reče:

„Naša Nataša je danas jako ozbiljna“, i ispitujući pogleda Natašu.

„Idite do đavola“, reče Nataša. Jela je nikoga ne gledajući, ljutita i natmurena.

„Naša Nataša je ljuta“, reče Sergej.

Penjkov dugo i tužno uzdahnu. Mati zaklima glavom sa saučešćem.

„Naša Nataša nas danas ne voli“, dodade Sergej.

„Pa, šta je ovo“, progovori Nataša. „Dogovorili smo se da se ovde ne puca. Jer, ovo ipak nije strelište. Tamo se nalaze pribori… Da ste danas razbili i uništili blinke, šta bismo onda radili? Gde bismo ih našli?“

Penjkov je gledao odanim očima.

„Šta ti je, Nataša“, reče Sergej. „Kako da pogodimo blinke?“

„Mi pucamo samo u lampe“, progunđa Mati.

„A sada ste probušili paviljon“, reče Nataša.

„Nataša!“ povika Serjoža. „Donećemo drugi paviljon! Penjkov će trknuti na Sirt i doneće. On je junačina!“

„Idite do đavola“, reče Nataša. Više se nije ljutila. Penjkov živnu.

„A kadd a pucam u nju, ako ne ovde, napolju?…“ poče on, ali mu Mati pod stolom stade na nogu i on zaćuta.

„Ti si, Volođa, odista užasno nespretan“, reče Nataša. „Ogromno čudovište veliko kao orman, a ti ga čitavih mesec dana ne možeš da pogodiš.“

„I ja se čudim“, pošteno priznade Penjkov, počešavši se po zatiljku. „Možda nišan nije u redu?“