Sin čovečji

32

Zgradi prilazi sa njene zapadne strane, gde se i nalazi glavni ulaz u nju. Ta strana je sačinjena od ogromnog kamenog bloka, izrezanog u jednom komadu, bez ikakvog otvora u sebi (osim portala) i gotovo nedirnutog vremenom; jedino delimično uništeni reljef koji se nalazi blizu krova, govori o tome koliko je vekova prešlo preko ove građevine. Preko zida je prevučen gust sloj zelenog lišaja, koji je vekovima prianjao uz ovu površinu, stvorivši tako čudesne oblike na njoj. Nekakva puzavica počela je da se nadvija i preko samog stubišta. Vrata su nestala, ali on, zureći kroz otvor gde su ona bila, u unutrašnjosti zgrade vidi samo tamu Počinje oprezno da zagleda ulaz, kružeći sa svih strana oko njega. Tog časa nad njega se nadvije četa cvrkutavih insekata, koji ubrzo potom nestaju. Na tlu, do visine njegovog struka, nalazi se nekakvo ružno bodljikavo rastinje koje ga, kako prilazi zgradi, grebe po koži. Sada je stigao u samo podnožje zgrade. Iz daljine nije mogao ni da nasluti koliko je ona zapravo visoka; ona se diže, i diže, i diže, parajući nebo u takvoj visini, da se on pita kako konstrukcija uopšte izdržava a da se ne strmoglavi dole. Pa ipak, građevina nije poput oblakodera, falusnog oblika. Ona ima čvrstinu i stamenost, ima čak i izvesnu širinu, kako muzeji i treba da izgledaju. Devet visokih mermernih stepenika vode do glavnog ulaza; svaki stepenik je dugačak koliko i prednja strana zgrade. Klej se sa mukom penje na prvi stepenik, zatim na drugi, a potom, obeshrabrivši se, odluči da istraži prvo spoljašnost zgrade.

Okreće se ka istoku i, koračajući po ovom izbrazdanom stepeniku, stiže do ugla građevine. Stubište se pruža i duž. te strane, i on shvati da ono u stvari opasuje celu građevinu. Skrene za taj ugao i krene duž te strane. Ovaj deo je u očajnom stanju. Stubovi su nalik iskrzanim patrljcima, uz to i proredeni, kao kod polomljene vilice. Zelena puzavica pruža se između i preko tih stubova. Postolja su takođe sva srušena, a iz tla štrče do pola ukopani delovi raznih umetničkih predmeta. Pokušava da odgonetne šta je prikazano najednom reljefu i, prišavši bliže, on na njemu vidi prikazane zveri, čudnije od svih koje je do sada video: bića sa ispupčenim očima i rešetkastim ustima i zupčastom kožom, čudovišta iz najjezivijih noćnih mora. Sa hladnom fascinacijom on razgleda ovu galeriju užasa sve dok ne stigne do mesta gde ugleda svoj sopstveni portret, pažljivo urezan u glatku ploču. Uplašen, počne da beži. Stigavši do kraja, pokušava da skrene iza ugla i prođe duž zadnje strane građevine; ali gradevina se nalazi suviše blizu kamenog rta koji je nadvijen nad njom, tako da prolaz sa te strane nije moguć. Vraća se istim putem nazad, izbegavajući pogled na ono mesto sa sopstvenim portretom, koji ga je i bio užasnuo, i stiže ponovo pred ulaz u građevinu. Da uđe sada unutra? Odstupi par koraka, razmišljajući šta da učini. Terasasti krov, odavde to lepo vidi, obrastao je gustom vegetacijom, koja je koren pustila u nišama i pukotinama reljefa što se nalazi uz samu ivicu krova. Tu, na krovu, nalazi se prava šuma: spletena gusta trava, bokori rascvetalog grmlja, trake sjajnog bršljana, čvrsto zdepasto drveće koje tu mora da stoji već vekovima. No, čak i najkrupnije drvo deluje sitno u poređenju sa ovim ogromnim terasastim krovom, a sve to drugo isprepleteno rastinje izgleda tek kao tanki i beznačajni zeleni sloj nanesen na kamenu površinu. Ptice i životinje su tu sebi sačinile gnezda i legla. Posmatra zmiju sa žutim šarama kako se uvija oko jednog friza. Dosta je. Ući će unutra. Krenuo je uz stepenice.