Sin čovečji

»Želiš li da uđeš unutra?« U ovom njenom pozivu osetio je nijansu stidljivosti, ali i izvestan prizvuk razvratnosti. Pita se koliko je samo miliona godina prošlo otkako je on poslednji put legao sa ženom, sa prvom ženom, u krevet. Zatiče samog sebe kako razmišlja o mirisu njene kože i o ukusu njenih usana i o uzdasima kojim će se ona oglasiti kada on prodre u nju. »Naravno«, reče on. »Nema potrebe da se upoznajemo ovde u dovratku.«

Ona ga uvodi u kuću. U trenutku dok je ulazio unutra začuo je kratak iskidani zvuk, i u njemu je prepoznao poznati jecaj. Ova kuća je samo ljuštura, trodimenzionalna projekcija; unutra nema ničega. Žena stoji par metara ispred njega, leđima okrenuta, sa rukama na bokovima; ima punu i krupnu stražnjicu, sa okruglim, čvrstim guzovima. »Kako ti se ovde dopada?« upita ona. »Vrlo je skromno.« Njen glas ima metalni, mehanički prizvuk. Ona se smeje. »Kako ti se ovde dopada? Vrlo je skromno. Kako ti se ovde dopada? Vrlo je skromno. Kako ti se ovde sviđa? Vrlo je skr...« Pun pomamnog besa on poleti ka njoj. »Rekla si da si stvarna!« vikne. »Zašto mi nisi rekla da je kuća ovakva?« Obmanut je. Uhvati je od nazad rukama i iz sve snage je baci na pod. Ona ostaje da leži na podu, jecajući. Klej dobija snažnu erekciju. Baciće se ovako od nazad na nju i uzjašiti je kao kakvu kučku. Baca se na nju; njeni guzovi su prijatni jastuci za njegove kukove. Ona uzdahne, i blago izdigne svoju stražnjicu, i baš u trenutku kada je svoju očvrslu muškost stao da smešta na odgovarajuće mesto, ona nestaje, jecajući, a on, krajnje iznenađen, pada u vodu i počinje da tone u crni bazen. Tu u dubini nalazi se Disač, koji podseća na lignju, ogroman, strpljiv. Ja sam Kvi, Disač mu se obraća.

Šta... Kako. ..?

Ti si ovde dobrodošao.

Telo mu se menja. Kako tone u dubinu, sa grudi mu nestaju malje, a dobija škrge i peraja. Ovo je neverovatno ubedljiva iluzija, ali on ne veruje da je to išta više od iluzije.

Klej kaže: Ti postojiš na isti način kao i ova žena od malopre.

Ja sam Kvi, uporan je Disač. Dođi i odmori se kraj mene. Razgovarajmo o prirodi ljubavi. Sećaš li se? Uticanje, splitanje, razmenjivanje...

...stapanje, dovršava Klej. Znam taj vaš jadni žargon.

Zašto si neljubazan?

Zato što ne volim da budem obmanut, odgovara on.

Disač izgleda povreden. Dug period tišine. Klej razmišlja da li bi možda trebalo da se izvini. Ali okleva. Disač jeca. Klej konačno kaže: Pokaži mi svoj pravi oblik.

Tamna voda se uskovitla i zamuti. Ali ništa se drugo ne događa. Počinje da veruje da je bio nepravedan prema Disaču. Tog istog časa bazen nestaje i Klej sebe ponovo zatiče na zemlji, kako stoji suočen sa mrskim ogromnim Jedačem. Škripa oštrih zuba. Pogled pun plamene mržnje.

»Ne«, govori Klej. »Molim te. Ne moraš ponovo proći kroz sve oblike. Šta ćeš nakon ovoga biti? Uništavač? Čekač? Počela je već da me zamara ova igra.«

Jedač nestaje. Klej ostaje sam, nervozno ukopavajući svoja stopala u rastresito tlo. Grm ispred njega najednom zahvati vatra; grm gori snažnim zelenim plamenom, ali ne biva spaljen. I Klej iz zapaljenog grma začuje jecanje. Sumorna šala, razmišlja on, i ne previše inteligentna. Shvata da je konačno dospeo pred Grešku.

29

Iz grma: »Da ti pomognem?«

»Zašto bi?«

»Zato što si jadno biće koje luta.«

»Tvoja ljubaznost verovatno ima cenu«, reče Klej.

»Ne. Ne. Ti si pometen. Ti me ne poznaješ.«

»Dopusti mi onda da te upoznam.«

»Ima više načina da ti se pomogne. I ja ću ti pomoći.«

»Šta si ti?«

»Greška«, odgovori Greška.

»Bog?«

»Sila.«

»U kakvom odnosu se nalaziš prema, recimo, Skupljačima?«

»Ne znam.«

»Ne znaš.« Klej se nasmeje. Jaka sila, pomisli u sebi. Sluti da mu ni ona ne bi mogla pomoći da razreši svoje nedoumice. »Hvala. Puno ti hvala. Šta ti u stvari hoćeš?«

»Da ti pomognem.« Greška je i dalje ljubazna.

»Dobro, pomozi mi. Pošalji me kući.«

»Kod kuće si.«

Klej gleda oko sebe. Vidi jedino suv, ispucao teren, obrastao oskudnim rastinjem, sa ponekom biljkom čudnog oblika. Pokušava ponovo, iako oseća sve veću mučninu. »Gde su moji prijatelji?« upita on. »Mislim na Skupljače, na Hanmera, Ninamen, Bril, Ti...«

Greška mu predočava blistavu i nepokretnu viziju: šest Skupljača sede svečano poredani u krug, izmučenih i sumornih lica, zamagljenih očiju, a oblaci zle sudbine su nadvijeni nad njima.

»Spremaju se da umru«, reče Greška. »Njih šest. I to će se uskoro dogoditi.«

»Ne. Ne. Zašto?«

»Zašto će umreti?«

»Da, zašto će umreti?«

»Da otkriju«, mirno mu odgovori Greška. »Znaš i sam da je Serfis već bila tamo. To je bilo putovanje do prve kuće Smrti. Ali to za njih nije dovoljno. Ne zadovoljava ih, shvataš; to je slaba zamena. Sada oni hoće pravu smrt, stalnu smrt.«