Sin čovečji

Još nije siguran da li ovo napuštanje Skupljača znači samo prolaznu svađu, ili je to konačni rastanak. To što se oseća uvređeno, to osećanje može i proći; konačno, oni su mu priuštili nekoliko izuzetnih trenutaka. Moguće da će uskoro poželeti da im se vrati. S druge strane, on ne želi da se nameće ljudima koji ga smatraju za gnjavatora. Može da pokuša da osvoji sopstvenu nezavisnost. U ovom svetu izgleda nema potrebe za hranom i skloništem, a kada mu dojadi samotničko lutanje, on će pronaći drugo neko društvo. Što se tiče povratka u njegovo sopstveno vreme, tu je izgubio svaku nadu.

Veći deo jutra, hodajući ovim vrućim, ravnim i pustim predelom, koji je nastanjen ljubopitljivim purpurnim puževima, on se zabavlja mišlju o samostalnom opstanku. Što više o tome razmišlja, to mu se ideja čini privlačnija. Da. On će ispitati svaki kontinent. Potražiće podzemne gradove izgrađene u epohama bliskim njegovoj. Pokušaće da prikupi umetničke i druge tvorevine sinova čovečjih. Isprobaće svoje nove moći koje je verovatno stekao pod ovim ogromnim suncem. Pokušaće možda da napravi neku vrstu papira, i zatim će sesti i zapisati sve svoje ovdašnje avanture; zapisaće ih radi vlastite zabave, ali i radi onih osoba njegovog roda koji, na sličan način, ovde mogu dospeti nakon njega. Razgovaraće sa svakim Disačem, Jedačem, Uništavačem, Čekačem i Skupljačem, sa svakim koga sretne, i sa Pomagačima, ako uspe da ih pronađe, kao i sa svim onim bićima iz prethodnih era koja su ovde dospela zahvaljujući ćudljivom vremenskom protoku: sa ljudima – kozama, sferoidima, stanovnicima tunela, i drugim. Dospeva u neku vrstu ekstaze naslađujući se svim čarima slobodnog života, kojeg on namerava od sada da vodi. Da! Da! Zašto da ne? Radost raste u njegovoj duši, naduvava se kao balon i, kao i pravi balon, na kraju naglo eksplodira, nakon čega on kao u šoku pada na tlo, ophrvan osećanjem usamljenosti. Žali što je napustio Skupljače.

Mora se vratiti do njih i zamoliti ih da ga još jedanput prime.

Čudno zbunjen, na tlu se nalazi i dalje u istom položaju: oslonjen na laktove i kolena, uzdignute stražnjice, on pomno prati pogledom velikog loptastog puža koji puzi u njegovoj blizini. Tromost se velikom težinom navalila na njegova leđa. Ustaj, okreni se i pođi da nađeš svoje prijatelje. Polako ustaje. Topao i blag povetarac odiže prašinu sa tla, i ona se lepi za njegovu oznojanu kožu. Počinje da trči, ne vodeći računa o puževima koji se nalaze svuda po tlu. Gde je more? Gde su Skupljači? Ide za suncem. Čvrsto tlo zamenjuje pesak, puževe zamenjuju škorpioni. Čuje udaranje talasa o obalu. Penje se i silazi niz dune. Ovo je predeo koji traži. Vidi svoje tragove. Priseća se Ninamen, njene neobuzdane veselosti, Hanmera i njegovog svečanog, uzdržanog načina govora, mistične Serfis, prelepe Ti, obazrive Angelon, nežne Bril. Kako je samo mogao da ih ostavi? To su njegovi prijatelji. I više od toga: oni su deo njega, a i on je, tako se barem nada, bio deo njih. Na dobrom putu da postane sedmi član družine. Toliko toga smo zajedno prošli. Moj trenutni bes. Detinjasto. Moja braća, moje sestre, ponekad malo nepažljivi, ali šta bi se drugo moglo i očekivati: toliko je veliki jaz između njih. Zar bih ja mogao da razumem osećanja jednog Kromanjonca? Zar bi on uspeo da shvati i deseti deo od onoga što mu ja kažem? Ali opet to ne bi bio dovoljno razlog da se razdvojimo. Mi se moramo voleti. Moramo biti bliski.

Penje se preko poslednje dine, i stiže do mesta na obali gde su Skupljači ležali. Ali njih Jamo više nema.

»Hanmere? Serfis? Ti?«

Nema ih nigde na vidiku.

On viče. Maše rukama. Trči duž plaže. Traži otiske njihovih stopa. Uzalud, uzalud, uzalud. Oni za sobom nisu ostavili trag. Možda su se i rastvorili, vinuli kroz stratosferu, skoknuli do Saturna, ili negde drugde. I njega već sasvim zaboravili. No, to je i zaslužio. On beznadežno izvikuje njihova imena. Vaslja se po pesku sav očajan. Zaleće se u vodu, nadajući se da će tu barem naći svoju morsku sirenu. Nikoga. Ničega. Napušten je. Sam.

Sam si za to kriv. I šta sad?