Sin čovečji

»Lako poput pauka, Serfis se uspne uz strmu crvenu liticu sa leve strane. Blizu vrha, izgubivši strpljenje, ona se jednostavno vine gore, tako da se zaustavi desetak metara iznad vrha litice; oslonjena na vazdušni stub koji se stvorio ispod nje, ona lebdi u vazduhu iznad litice. Počinje zatim da se okreće oko svoje ose. Ostalih pet članova ove šestorke počinju da pevaju, i to čini da se oko Serfis stvori žuti oblak skladne muzike, prošaran tu i tamo crvenim disonantnim mrljama. Serfis širi ruke. Okreće se oko sebe sve većom i većom brzinom. Okrećući se, ona oko sebe širi nešto nalik staklenoj paučini, koja Kleja sve dublje uvlači u ovo šestostruko jedinstvo. Sada jedva može da je vidi, osim u trenucima kada sunčevi zraci padnu pod određenim uglom na nju, samo tada uspeva da u tom ekstatično uskovitlanom vihoru razazna Serfis. Ona se vrti. I vrti. I vrti. I vrti. I vrti. Sada, pošto se okreće vrtoglavom brzinom, njeno biće počinje da se rastvara. Počinje naizmenicno da bude čas u muškom, čas u ženskom obličju. Ona! On! Ona! On! Nju! Njega! Nju! Njega! Njegov! Njena! Njegov! Ona! Ona! Ona On! On! On! Ona! Mi! Oni! One!

»Serfis, nemoj!« on krikne. Ta četiri sloga, nakon što ih uplašeno istisne iz sebe, postaju tanke staklene niti sa nanizanim bisernim perlama, i one se pružaju prema Serfis, u nadi da će se obaviti oko nje. Žuta pesma koju su bili zapevali Skupljači izvija se svojim poslednjim tonovima, i ti tonovi sada dolaze od Serfis. Ona! On! Ona! On!

Pop

Tkivo vazduha se kida, i začuje se prodoran i jeziv prasak. Klej se baci na zemlju, čelo priljubi uz šljunkovito tlo, instinktivno se hvatajući za dve nežne prozirne biljke kraj njega. U slepoočnice mu uporno bije jedna misao: Pet Pet. Pet. Pet. Pet. Gde je Serfis? Serfis je nestala, da bi otkrila kako izgleda smrt. Ninamen. Ti, Bril, Angelon i Hanmer su ostali. Čuje se grmljavina. Nebo prima narandžastu boju. Serfis je nestala, Serfis čiji je lik on do malopre gledao, i to saznanje ga zapeče kao da je stavio so na živu ranu. Sav očajan ustane i krene hitrim korakom, idući čas na levu, čas na desnu stranu, sve dok konačno nije napustio ovu dolinu sa nežnim biljkama. Pod suncem koje je pržilo, stiže u pustinju, svu crvenu i narandžastu i belu, bez ikakvog znaka života, sa peskom koji se pružao u nedogled. Tu se zadržao, pokušavajući da se suoči sa činjenicom samoubistva Serfis, sve dok Hanmer, sada u ženskom obličju, nije došao po njega. Hanmer ga blago povede nazad, u dolinu. »Šta je sa Serfis?« upita Klej, a Hanmer prošapta: »Serfis uči o smrti.«

8

Klej je neutešan. Nije on prouzrokovao njenu smrt, ali se ipak oseća krivim zato što je u Serfis podstakao znatiželju o fenomenu konačnog prestanka egzistencije; podilazi ga jeza i od pomisli na to kakvu je štetu naneo ovoj šestostrukoj egzistenciji. Čitav dan smrknuto hoda okolo, šutirajući šljunak nogom, bacajući veće kamenice u jarkove, budeći zaspalo drveće. Skupljači stoje sa strane i nešto se dogovaraju. Konačno mu Ti prilazi. »Hoćeš li mi dopustiti da te ponovo učinim srećnim?« pita ga. Ti je u ženskom obličju.

»Pusti me na miru«, promrmlja on, videći da mu ona nudi svoje telo.

Ti shvata. Brzo se preobražava u muško, i obraća mu se rečima: »Mogu da ti pokažem nešto interesantno.«

»Pokaži mi Serfis.«

»Serfis je otišla od nas. Zašto toliko tužiš za njom«

»Neko mora i to«, odgovara on nabusito. »U tome, uostalom, imam više iskustva od vas.«

»Svojim tuženjem nas činiš nesrećnim. Da li je smrt toliko užasna, da zbog nje tugom pomračiš celo nebo?«

»Serfis je imala čitavu večnost za svoj život. Ona uopšte nije morala da ode.«

»To njen odlazak čini još lepšim«, reče Ti i blago uhvati Kleja za ruku. »Pođi sa mnom, i dozvoli mi da te zabavim. Uložili smo izvestan napor da nađemo način kako bismo te razveselili. Ražalostilo bi nas ako odbiješ makar da pogledaš to.«

Klej slegne ramenima, uz dodatni osećaj krivice. »Šta je to što ste vi smislili?«

»Knjige.«

»Stavno?«

»I stvari. Stare stvari koje su načinile druge rase ljudskog roda.«

Klej ne može da poveruje svojim ušima. Istog časa zaboravi na Serfis. Progovori glasom koji gori od nestrpljenja: »Gde? Koliko su daleko?«

»Dođi. Dođi!«