Sin čovečji

»Da, video sam nekoliko njih kako umiru. Ali iz toga nisam mnogo naučio o samoj smrti. Oči mrtvih više ne vide. Njihova srca više ne kucaju. Oni više ne dišu, ne misle, ne kreću se, ne govore. A pojma nemam kako smrt izgleda njima – onima koji umiru, ili onima koji su već mrtvi.«

»Zar niste osećali njihovo odsustvo?« upita Serfis.

»Jesmo, tačnije, jesmo samo ako su nam ti ljudi bili bliski, ili ako su bili poznati, na primer neki umetnik, doktor ili državnik, pa su na taj način postali deo našeg vlastitog života. Tada bi osetili da smo nešto izgubili. Ali svakodnevna umiranja miliona nepoznatih ljudi – taj gubitak nismo osećali...«

»Ali oni su otišli sa sveta. Oni koji na svetu ostanu, prirodno treba da osete njihovo odsustvo. Zar ne?« pita Bril.

»Ne. Ti mene u stvari pitaš da li smo mi bili povezani, kao što su to Disači, ili kao što ste pretpostavljam, i vi povezani, da ako nekog nestane svi automatski osete gubitak. Mi nismo bili tako povezani. Osim, da tako kažem, u metaforičnom smislu. Svako od nas je bio kao ostrvo. Kada bi čuli da je neko umro, neko koga smo direktno ili indirektno znali, mi bismo osetili gubitak, da, ali i to je moralo da nam bude saopšteno, morali smo dobiti informaciju, neko je to morao da nam kaže. Da li me razumete?«

Oni ga ukočeno gledaju. Svoje bele jezike isplazili su preko tankih usana. Vrhove prstiju zarili su u mekano tlo, gest kojim nedvosmisleno pokazuju da ih je obuzeo užas.

»Da, vi me razumete«, zaključuje Klej videći njihova turobna lica. »Naravno da razumete. Ako Hanmer može iz moje glave da izvuče Šekspirov stih, sigurno je da može to isto da učini i sa ovim mislima koje vam sada izlažem. Ne morate ništa ni da me pitate. Vi sve razumete.«

»Reci nam«, obraća mu se Angelon, klečeći, glave povijene i položene između kolena, »kako je izgledao život uz znanje da se mora umreti?«

Klej se za trenutak zamisli, a potom reče: »Većina ljudi se sa tim prilično dobro saživela. Primili su to kao nešto što je izvan njihove moći, nešto što oni ne mogu da kontrolišu. I trudili su se da sa što više života ispune vreme koje im je bilo dato, odnosno da ga ne izgube nijedan trenutak, da nađu nekoga koga će voleti, da nešto izgrade, da steknu besmrtnost kako znaju i umeju: stvarajući nešto ili nekoga; i, čuvajući zdravlje, da produže svoj život što duže mogu. I, da budem iskren, mislim da je vreme koje nam je bilo određeno za većinu bilo sasvim dovoljno. Bližeći se kraju svog života normalan čovek je, pretpostavljam, već dobio sve ono što je život imao da mu da; telo mu je pred kraj počelo polako da slabi, javila se verovatno i neka bolest, praćena bolom – Znate šta je bolest? Znate šta je bol? – da, on je već dugo išao tim putem dobro znanim svima, i to je sada počelo i da ga zamara, mislim to ustajanje, jedenje, spavanje; a i deca koju Čovek podigne, i ona kad odrastu čoveka napuste, da, i tada ja verujem da svršetak ne predstavlja toliko neprijatnu stvar. Naravno, bilo je mislilaca i umetnika koji su mislili da svetu imaju još toga da daju, i zbog toga nisu želeli da odu, a bilo je i onih koji su i pod starost sačuvali bodrost i krepost, i hteli još puno toga da vide, a bilo je i onih čije je grudi grejala radoznalost, koji su žarko želeli da znaju šta će biti sledeće i sledeće i sledeće godine, i tako sve do u večnost, i oni su se takođe opirali odlasku. A bilo je takođe i onih koji su otišli prerano, čak i pre nego su počeli život, onih koji su život izgubili u nesrećama, ili su nastradali od neke dečje bolesti, ili su poginuli u ratu, znate to su zaista bile nepravde. No, sve u svemu, prosečan čovek je sa šezdeset ili sedamdeset godina već bio spreman da pođe na taj put, i u tom uzrastu on smrt nije više smatrao za nešto toliko strašno. Možete li vi bar nešto od ovoga da shvatite?«

»Šezdeset ili sedamdeset godina?« čudo se Serfis.

»Uobičajena dužina života. Ni dob od osamdeset godina nije bila retka. Neki su doživeli i devedeset. Poneki i više od toga.«

»Šezdeset ili sedamdeset godina«, ponavlja Serfis. »A tada prestaje zauvek. Kako je to divno. I kako čudno. Kao cvetovi! Sada ste mi mnogo jasniji. Vaše patnje. I vaša lutanja. Vaša nepoverljivost. Klej, mi te sada još više volimo. Ti nam pružaš veliko zadovoljstvo.« Serfis lupi dlanom o dlan. »Gledaj, Klej. U tvoju čast ja ću sada pokušati da umrem.«

»Stani«, Klej od silnog iznenađenja jedva prozbori. »Slušaj... nije...«

Serfis potrča niz polje prekriveno treperavim prozirnim biljkama. Ostali Skupljači, spokojno se smešeći, prilaze bliže Kleju koji sav zbunjen posmatra Serfis kako se udaljava. Nekoliko njih ga dodirnu po koži. Izazivaju neku sitnu promenu u njemu, tako da on sada može da vidi ono što i oni vide; odmah primećuje šestostrukost njihove egzistencije, šestočlano jedinstvo koga čini: Ti-Bril-Hanmer-Angelon-Ninamen-Serfis, njihove duše trepere poput jedne zajedničke duše.