Piknik pored puta

Sunce je peklo, u očima su se pojavljivale crvene mrlje, vazduh na dnu kopa je treperio i od tog treperenja se činilo da kugla poskakuje u mestu kao bova na talasima. Prošao je pored kašike bagera dižući noge visoko i pazeći da ne nagazi one crne mrlje, a onda, vukući noge kroz prašinu, krenuo ukoso preko čitavog rudokopa do kugle koja je treperila u vrelini. Prekrio ga je znoj i jedva je disao od vrućine a istovremeno se naježio i tresla ga je drhtavica kao od zime, i pod zubima mu je škripala sitna prašina. I više nije ni pokušavao da misli, samo je govorio o sebi sa očajanjem, kao molitvu: «Ja sam životinja, vidiš i sâm. Ja nemam reči, nisu me naučili rečima; ne umem da mislim, nisu mi dali da naučim misliti. Ali ako si ti zaista takav... svemoguć, sveznajuć... shvatićeš sve i sam. Pogledaj u moju dušu, a ja znam da je tamo sve što ti treba. Mora biti. Dušu nikad i nikome nisam prodavao! Ona je moja, ljudska! Izvuci sâm iz mene šta želim — pa ne može biti da želim neko zlo!... Neka je sve prokleto, ničeg ne mogu da se setim, osim onih njegovih poslednjih reči:

«SREĆU ZA SVE BESPLATNO I DA SVIMA BUDE DOBRO!»

STALKER U ZONI PIKNIKA

Desilo se tako da je film «Stalker» postao klasika filmske umetnosti, dobro znan valjda svim poznavaocima filma u svetu, a roman «Piknik pored puta» po čijim motivima su sami pisci, braća Strugacki, napravili scenario za taj film, ostao je nekako zatvoren u uskom krugu boljih poznavalaca SF žanra. Sad, nakon čitanja romana, čitalac koji je već video čuvenog «Stalkera» može da uporedi ova dva dela. To su zaista dva dela; stalker Redrik Šuhart jedva je prepoznatljiv u stalkeru iz filma. Film se bavi samo jednim odlaskom u Zonu a roman obrađuje praktično ceo stalkerov život i objašnjava Zonu ne kao geopolitički fenomen već na «obični» SF način, kao zonu posete vanzemaljaca, oblast planete Zemlje gde se naša stvarnost sudarila sa njihovom ili — mesto gde su oni svratili na piknik ne obraćajući pažnju na mrave i ostalu mesnu faunu?... Čitaocu romana koji je bio i gledalac filma nameće se još jedan zaključak: film je napravljen izvanredno skromno, bez specijalnih efekata i filmskih trikova koji bi morali biti primenjeni da su autori hteli napraviti film po romanu. Možemo lako zamisliti kako bi izgledao film po romanu da je snimljen u američkoj produkciji. Ali jedan od najboljih ruskih režisera Andrej Tarkovski i braća Strugacki kao da su sklopili dogovor: snimiti film sa malim budžetom, ne akcioni nego pre psihološki, i postići uspeh. Tako je i bilo.

Arkadij Natanovič Strugacki rođen je 1925. godine (umro 1993), a Boris N. Strugacki 1933. — dakle, njihovo rođenje i dobar deo stvaralačkog života pada u vreme kada je naučna fantastika u SSSR-u bila, prividno začuđujuće a zapravo sasvim logično, izrazito favorizovana. Naime, staljinističkom režimu i onima koji su nasledili njegovu inerciju nije odgovarala realistička književnost koja će opisivati običnu, znači umnogome nezadovoljavajuću pa i strašnu svakodnevicu, nego takva koja će govoriti o nedalekoj idealnoj komunističkoj budućnosti. U takvoj budućnosti na Zemlji više nikakvih ideoloških sukoba nema, već Zemljani odlaze i pomažu potlačenim klasama na drugim planetama da i oni ostvare utopiju tobože ostvarenu «kod nas». Najpoznatiji predstavnik takve naučne fantastike je «Aelita» Alekseja Tolstoja, kao što je njegov «Hiperboloid inženjera Garina» sjajan predstavnik slične vrste romana, u kojima na Zemlji dolazi do razračunavanja sa poslednjim ostacima kapitalizma. Oprostivo je braći Strugackima što su u nekoliko svojih romana ostali u okviru prve omiljene teme — pomaganje zaostalim vanzemaljskim društvima — načinivši ipak ozbiljan kvalitativan pomak. Njihov roman sa takvom temom «Teško je biti bog» (dvaput preveden kod nas i ekranizovan na Zapadu) u jednoj anketi u Sovjetskom Savezu proglašen je za najbolji dotad objavljeni sovjetski naučno-fantastični roman.