Piknik pored puta

— Mani se ti toga — strogo je rekao Redrik i seo pravo. — Daj mi ga. U Zoni nema u koga da se puca. Daj ga.

Artur je hteo nešto da kaže ali je oćutao, zavukao ruku iza leđa, izvadio vojnički kolt i pružio ga Redriku, držeći ga za cev. Redrik je uzeo pištolj za toplu hrapavu dršku, bacio ga malo uvis, uhvatio i rekao:

— Imaš li nekakvu maramicu? Daj da zamotam.

Uzeo je od Artura maramicu, čistu, mirisala je na kolonjsku vodu, zamotao pištolj i stavio ga na šinu.

— Neka zasad ostane ovde — objasnio je. — Ako dâ bog, proći ćemo ovuda u povratku pa ćemo ga pokupiti. Možda će nam stvarno trebati da se branimo od patrola...

Artur je snažno zavrteo glavom.

— Ma nisam ga ja zato poneo — rekao je sa negodovanjem. — Stavio sam samo jedan metak.

Ako bi... ako bi, kao sa ocem...

— Vidi ti njega... — otegao je Redrik, gledajući iznenađeno u Artura. — E, onda se ne brini. Ako bude kao sa tvojim ocem ja ću te već dovući doovde. To ti obećavam... Gledaj, sviće!

Magla se rasejavala naočigled. Na nasipu je uopšte više nije bilo, a dole i dalje mlečnobela magla je padala na tle i topila se; kroz nju su izbijali okrugli nakostrešeni vrhovi brežuljaka, a među brežuljcima se ponegde već videla neravna površina orošene močvare sa retkim vrbakom, a na horizontu, iza bregova, jarko-žuto blesnuše vrhovi planina, a nebo nad njima bilo je jasno i plavo.

Artur se osvrnuo preko ramena i tiho oduševljeno uskliknuo. Redrik je takođe pogledao. Na istoku su planine izgledale crne, a nad njima je plamtela dobro znana ćilibarska zora — zelena zora Zone.

Redrik je ustao, otišao iza vagoneta, seo stenjući na nasip i gledao kako se ona brzo gasi, zeleno preplavljeno ružičastim, a onda se narandžasti rub sunca stao pomaljati iza planine i odmah su se od bregova pružile ljubičaste senke — sve je postalo oštro, reljefno, vidljivo kao na dlanu, i pravo pred sobom, na oko dvesta metara, Redrik vide helikopter. Helikopter je, očigledno, pao u sam centar «vetrometine» i cela kabina je pretvorena u metalnu palačinku, samo je rep ostao ceo, mada malko savijen, i kao crna kuka je štrčao između dva brežuljka, a i stabilizacioni propeler je ostao čitav i dobro se čulo kako škripuće, ljuljajući se na povetarcu. «Vetrometina» je bila vrlo jaka, nije izbila ni ozbiljnija vatra prilikom pada, i na spljoštenom metalu jasno se video crveno-plavi grb kraljevske vojne avijacije, koji Redrik već toliko godina nije video i skoro da je zaboravio kako izgleda.

Onda se Redrik vratio do ranca, izvadio mapu i raširio je na stvrdnutoj rudi u vagonetu.

Rudokop se odavde nije video — zaklanjao ga je brežuljak sa pocrnelim, nagorelim drvetom na vrhu.

Taj brežuljak je trebalo obići zdesna, udolinom između njega i drugog brežuljka koji se takođe dobro video odavde: sasvim ogoleo, sa odronjenim crvenkastim kamenjem niz celu padinu.

Svi orijentiri su se poklapali ali Redrik nije bio zadovoljan. Dugogodišnji instinkt stalkera žestoko se bunio protiv same pomisli, neprirodne, apsurdne, da se staza trasira između dva bliska uzvišenja. Dobro, pomislio je Redrik, to ćemo još videti. Na licu mesta biće sve jasnije. Put do te udoline je vodio kroz močvaru, po otvorenom i ravnom tako da je odavde izgledalo bezopasno, ali, pogledavši malo bolje, Redrik među humkama razabere nekakvu tamnosivu mrlju. On pogleda na mapu. Tamo je bio ucrtan krstić i grubim slovima je upisano: «Dripac». Crvena linija staze vodila je desno od krstića. Nadimak mu je bio nekako poznat, ali ko je bio taj Dripac, kako je izgledao i kad je nastradao, to Redrik nikako nije mogao da se seti. Setio se, zato, nečeg drugog: «Boržč» pun dima, ogromne crvene ručerde koje stežu čaše sa pićem, gromki smeh, razjapljene žutozube čeljusti — fantastično stado titana i giganata koji su se skupili na pojilu; jedna od najživljih uspomena iz detinjstva — prvi dolazak u «Boržč». Šta sam ja ono tada doneo? «Praznu kutiju», valjda. Pravo iz Zone, mokar, gladan, napola izbezumljen, sa rancem o ramenu, upao sam u tu krčmu, tresnuo ranac na šank ispred Ernesta, zlobno se kezeći i obazirući izdržao sam bujicu poruga i pogrda, sačekao da Ernest — tad je on još bio mlad, i uvek sa leptir-mašnom — odbroji zelembaće... ne, tad još nisu bili zelembaći, tad su novčanice još bile kvadratne, kraljevske, sa nekom polugolom ženskom u ogrtaču i uokvirenu vencem... sačekao sam, pažljivo stavio novac u džep i neočekivano za samog sebe dohvatio tešku pivsku kriglu sa stola i iz zamaha raspalio njome po najbližoj faci koja se cerekala...

Redrik se osmehnuo za sebe i pomislio: možda je to baš i bio taj Dripac?

— Zar se sme ići između bregova, mister Šuharte? — u pola glasa upita Artur. On se prikrao i takođe gledao u mapu.