Piknik pored puta

— Da, čuo sam — rekao je Nunan suvog grla i ispraznio čašu.

Ušla je Guta, rekla Redriku da postavi tanjire i stavila na sto veliku srebrnu činiju sa Nunanovom omiljenom salatom.

I tada je starac, kao da se neko probudio i povukao njegove konce, jednim pokretom podigao čašu i istresao sadržinu u otvorena usta.

— E, svaka čast! — rekao je Redrik oduševljeno. — E, što ćemo da se napijemo!

IV Redrik Šuhart, 31 godina.

Tokom noći se toplota izgubila, a pred zoru je u dolini postalo već sasvim hladno. Išli su pružnim nasipom, gazeći po istrunulim pragovima između zarđalih šina, i Redrik je gledao kako na kožnoj jakni Artura Barbridža blistaju kapi zgusnute magle. Momak je koračao lako i veselo, kao da za njima nije bila teška i naporna noć od koje je još i sad podrhtavala svaka žilica, dva jeziva sata na mokrom vrhu golog brežuljka, koje su proveli u mučnom polusnu, priljubivši se leđima jedan uz drugog radi topline i čekajući da otpuzi bujica «zelenila» koja je tekla s obe strane brežuljka i gubila se u jaruzi.

Sa obe strane nasipa bila je niska gusta magla. Povremeno je naletala na šine teškim sivim pramenovima, i tada su hodali u do kolena kovitlavoj magli. Zaudarala je mokra rđa a zdesna, iz močvare, dopirao je i smrad truleži. Ništa osim magle nije se videlo, ali Redrik je znao da se s obe strane pružaju niski brežuljci sa nakupinama stenja, a iza njih u magli kriju se planine. I još je znao da će, kad iziđe sunce i nestane magle, negde levo ugledati ostatke srušenog helikoptera, a napred na pruzi vagonete, i tek tada će početi pravi posao.

Redrik je u hodu zavukao ruku između leđa i ranca i zabacio ranac naviše, da mu ivica balona sa helijumom ne žulja leđa. Teško je to đubre, kako ću sa njim da puzim? Kilometar i po četveronoške... Dobro, stalkeru, ne kukaj, znao si kako će biti. Na kraju puta čeka te pola miliona — vredi da se oznojiš. Pola miliona nije mala stvar, a? Đavola ću im dati za manje od pola miliona. I đavola ću dati Lešinaru više od trideset hiljada. A ovom klincu... njemu — ništa. Ako je matori nitkov govorio istinu, onda za klinca neće biti ništa.

Ponovo je pogledao u Arturova leđa i neko vreme škiljeći posmatrao kako ovaj lako korača preko dva praga odjednom, visok, širokih ramena a uzanih bokova, i duga crna kosa, kao u njegove sestre, poskakuje u ritmu koraka. Sam je tražio da ide, mrzovoljno je mislio Redrik. Sâm. I šta je tako zapeo? Gotovo da je zaplakao, suze su mu bile u očima... «Povedite me, mister Šuharte! Razni su me već zvali da idem sa njima, ali oni nisu nizašta, hteo bih samo sa vama. Išao bih sa ocem... ali kad on više ne može.» Redrik je naporom volje prekinuo sećanje na to. Mučno mu je bilo da razmišlja o tome i možda je zato počeo da misli o Arturovoj sestri. Prosto neverovatno: takva lepotica, a u stvari — lutka, prazna kutija, a ne žena. Kao, sećao se, dugmad na majčinoj bluzi — ćilibarska, poluprozirna, zlatasta, prosto poželiš da ih uzmeš u usta i sisaš u očekivanju nekakve izvanredne slatkoće, i on ih je uzimao u usta i sisao, i svaki put bi se strašno razočarao, i svaki put bi zatim zaboravio na to razočaranje, čak ne da je zaboravljao, nego je odbijao da veruje sopstvenom pamćenju čim bi ih samo ponovo ugledao.

A možda ga je njegov stari smišljeno poslao, pomislio je za Artura. Eno, lepo mu se ocrtava pištolj u zadnjem džepu... Ali, teško da je tako. Lešinar mene dobro zna. Zna da sa mnom nema šale.

Da sam gadan u Zoni. Ne, to je glupost. Nije on prvi koji me je molio i plakao; neki su me na kolenima preklinjali... A pištolje svi oni nose sa sobom prvi put. Prvi i poslednji. Zar će mu zaista biti poslednji put? Da, biće. Ako je njegov tatica u pravu, biće mu poslednji put. E, da; kad bi njegov tatica znao za njegovu nameru da ide u Zonu, prebio bi ga onim svojim protezama, sinčića svog od Zone izmoljenog... Redrik odjednom oseti da ispred njih ima nešto, i to nedaleko, na trideset— četrdeset metara.

— Stoj — rekao je Arturu.

Momak je poslušno stao u mestu. Refleksi su mu bili odlični — prosto se ukočio sa podignutom nogom, a zatim ju je oprezno i polako spustio na zemlju. Redrik stade pored njega.

Pruga se ovde primetno spuštala i potpuno nestajala u magli. A tamo, u magli, nečeg je bilo. Nešto veliko i nepokretno. I bezopasno. Redrik je oprezno onjušio vazduh. Da. Bezopasno je.

— Idemo — rekao je tiho, sačekao da Artur krene i pošao za njim. Krajem oka je video Arturovo lice, njegov pravilni profil, čistu kožu obraza i odlučno stisnute usne pod brcima koji su se tek formirali.

Zašli su u maglu do pojasa, onda do vrata, a posle još nekoliko sekundi pred njima se pojavio prvi vagonet.

— Dobro — rekao je Redrik i počeo svlačiti ranac. — Sedi gde stojiš. Pauza.

Artur mu je pomogao da skine ranac, a onda su seli jedan pored drugog na zarđalu šinu.