Piknik pored puta

Redrik ćutke izvadi pljosku i pruži mu je. A nisam otprve pristao, pomislio je. Dvadeset puta sam rekao Lešinaru da se nosi, a dvadeset prvi put sam ipak pristao. Nekako više nisam mogao. I poslednji naš razgovor je ispao svim kratak i poslovan. «Zdravo, Riđi. Doneo sam ti mapu. Možda, ipak, da pogledaš?» Ja ga pogledah u oči, a oči su mu kao gnojni čirevi — žute sa crnom tačkom, i ja rekoh: «Daj». I gotovo. Sećam se da sam tada bio pijan, cele nedelje sam pio, na duši mi je bilo odvratno... Ah, do đavola, sad je svejedno! Krenuo sam i gotovo. Zašto me to toliko muči? Da se nisam uplašio?...

Trgnuo se. Dugačak škripavi jecaj iznenada dopre do njih iz magle. Redrik je skočio kao oparen, a za njim i Artur. Ali već je opet zavladala tišina, čuo se samo šljunak koji se niz nasip otkotrljao ispod njihovih nogu.

— To mora da se ruda slegla — neuvereno, s naporom izgovarajući reči, prošaputao je Artur. — Vagoneti sa rudom... stoje tu dugo.

Redrik je gledao pravo pred sebe i ništa nije video. Setio se. Bilo je to noću. Probudio se od istog ovakvog zvuka, jezivog i dugačkog, premirući kao u snu. Ali nije bio san. To se tako oglasila Majmunčica sedeći na svom krevetu pored prozora. Guta se takođe probudila i ščepala Redrika za ruku, on je osećao njeno golo rame koje se u trenutku prekrilo znojem, i tako su ležali i slušali, a kad je Majmunčica zaćutala i legla, on je sačekao još malo a onda ustao, spustio se u kuhinju i odjednom popio pola flaše konjaka. Od te noći je počeo da pije.

— Ruda — govorio je Artur. — Ona se tako sleže sa vremenom. Od vlage, od erozije, iz raznih drugih razloga...

Redrik pogleda Arturovo prebledelo lice i opet sede. Cigareta mu je ispala iz ruke; on zapali novu. Artur je stajao još malo, bojažljivo gledajući okolo, a onda je i on seo pa rekao:

— Znam da se priča, da u Zoni neko živi. Neki ljudi. Ne došljaci, nego baš ljudi. Navodno ih je Poseta zatekla ovde, i oni su mutirali... prilagodili su se na nove životne uslove. Jeste li čuli nešto o tome, mister Šuharte?

— Jesam — odgovorio je Redrik. — Ali oni ne žive ovde. Žive u planinama, na severozapadu.

Nekakvi stočari.

Sad znam čime me je Lešinar zarazio, pomislio je. Zarazio me je svojim ludilom. Eto, zašto sam došao ovamo. Eto šta mi je potrebno... Neko čudno i novo osećanje polako ga je ispunilo. A znao je, da to osećanje zapravo uopšte nije novo, odavno se već ono ugnezdilo negde u njemu, ali tek sad ga je postao svestan i stvari su došle na svoje mesto. I ono, što mu se ranije činilo glupošću, ludačkim buncanjem podetinjenog starca, preobratilo se sada u jedinu njegovu nadu, jedini smisao života, zato što je tek sad shvatio: jedino što mu je još ostalo na svetu, jedino radi čega je živeo poslednjih meseci, bila je nada u čudo. On je, budala, odbacivao tu nadu, gazio ju je, podsmevao joj se, propijao ju je, zato što je tako naučio, zato što nikad u životu, od detinjstva, nije mogao da računa ni na koga osim na sebe samog, i zato što mu se od detinjstva to oslanjanje na sebe samog ogledalo u količini zelembaća koje bi uspevao da ugrabi, iščupa, istrgne od ravnodušnog haosa koji ga je okruživao. Tako je bilo oduvek i tako bi bilo i dalje, da se nije najzad našao u takvoj jami iz koje ga ne mogu izvući nikakvi zelembaći, a ne vredi više računati ni na svoje mogućnosti. A sad ga je ta nada — i to već ne nada, nego uverenost u čudo — ispunila do kraja, i on se već čudio kako je ranije mogao živeti u takvoj crnoj, bezizlaznoj tami... Nasmejao se i potapšao Artura po ramenu.

— Šta je, stalkeru — rekao je. — Još ćemo se mi izvući iz ovoga.

Artur ga je začuđeno pogledao, nesigurno se osmehujući. A Redrik je zgužvao mastan papir od sendviča, bacio ga pod vagonet i prilegao na ranac, oslonivši se laktom.

— Dobro — rekao je. — A ako pretpostavimo, da ta Zlatna kugla stvarno... Šta bi ti poželeo?

— Znači, vi ipak verujete u to? — brzo je upitao Artur.

— Nije važno da li ja verujem ili ne. Odgovori na pitanje.

Odjednom ga je strašno zanimalo da čuje šta bi mogao da traži od Zlatne kugle ovakav jedan momak, klinac još, dojučerašnji školarac, i on je sa veselom radoznalošću gledao kako se Artur mršti, skuplja usne, baca pogled na njega i odmah krije oči.

— Pa, naravno, noge za oca... — najzad je progovorio Artur. — I da kod kuće sve bude u redu...

— Lažeš, lažeš — dobrodušno reče Redrik. — Pazi: Zlatna kugla ispunjava jedino skrivene želje, one što, ako se ne ispune, ostaje ti samo da se obesiš.

Artur Barbridž je pocrveneo, ponovo bacio pogled na Redrika i istog časa oborio oči a onda pocrveneo još jače. Redrik se smeškao gledajući ga.

— Jasno mi je — rekao je gotovo nežno. — Dobro, to nije moja stvar. Zadrži je za sebe... — A onda se setio pištolja i pomislio da treba raščistiti i to pitanje dok još ima vremena. — Šta ti je to u zadnjem džepu? — upitao je nezainteresovano.

— Pištolj — nevoljno je rekao Artur i ugrizao se za usnu.

— A šta će ti?

— Da pucam! — rekao je Artur izazivački.