Dve Zemlje

Pre nego što je razmislio o tome šta čini, Adikor je počeo da trči prema njoj po mahovini na podu hodnika koja je prigušivala njegove korake. Čim je izašao kroz vrata na kraju hodnika i našao se napolju na popodnevnom suncu, povikao: „Daklar!“

Daklar Bolbej se okrenula, iznenađena. „Adikore!“ — uzviknula je. Zatim je glasno nastavila: „Obraćam se onome ko gleda Adikora Hulda zbog sudske prismotre: obrati pažnju! On se sada suočava sa mnom, svojim tužiocem!“

Adikor je polako odmahnuo glavom. „Nisam ovde da bih ti naudio.“

„Već sam se uverila“, počela je Bolbej, „da tvoja dela ne odgovaraju uvek tvojim namerama.“

„To se dogodilo pre mnogo godina“, rekao je Adikor, namerno koristeći imenicu koja najviše naglašava proticanje vremena. „Nikoga nisam udario pre toga i nikoga nisam udario posle toga.“

„Ali si to tada učinio“, rekla je Bolbej. „Izgubio si kontrolu nad sobom. Zamahnuo si pesnicom. Pokušao si da ga ubiješ.“

„Ne! Ne! Nikada nisam pokušao da povredim Pontera.“

„Nije u redu da nas dvoje razgovaramo“, rekla je Bolbej i okrenula se da pođe.

Adikor je pružio ruku i zgrabio je za rame. „Ne, sačekaj!“

Na licu joj se video izraz panike dok se okretala da bi ga pogledala. Ali brzo je promenila izraz i počela da značajno gleda u njegovu ruku. Adikor je sklonio ruku. „Molim te“, rekao je. „Molim te, samo mi reci zašto. Zašto me progoniš tako .... tako osvetoljubivo? Otkako se poznajemo, nikada ti nisam ništa nažao učinio. Ti sasvim sigurno znaš da sam ja voleo Pontera i da je on voleo mene. On ne bi želeo da me ovako progoniš.“

„Ne izigravaj nevinašce preda mnom“, rekla je Bolbej.

„Ali, ja jesam nevin. Zašto mi ovo radiš?“

Bolbej je samo odmahnula glavom, okrenula se i počela da se udaljava od njega.

„Zašto?“ — vikao je Adikor za njom. „Zašto?“

„Možda bismo mogli da razgovaramo o tvojoj vrsti“, rekla je Meri Ponteru. „Sve do sada smo mogli da samo proučavamo fosilne ostatke Neandertalaca. Bilo je dosta rasprava oko mnoštva stvari, kao što je, na primer, čemu služi vaš istureni luk iznad obrva.“

Ponter je trepnuo zbunjeno. „On štiti oči od sunca.“

„Zaista?“ — pitala je Meri. „Da, to ima smisla. Ali, zašto ih, onda, moja vrsta nema? Ono što hoću da kažem je: Neandertalci su evoluirali u Evropi, a moji preci potiču iz Afrike gde ima više sunca.“

„I mi smo se to isto pitali“, rekao je Ponter, „kada smo proučavali fosile Gliksina.“

„Gliksini?“ — pitala je Meri.

„Fosilni ostaci vrste ljudskih bića u mom svetu koja vam najviše nalikuje. Gliksini nisu imali luk iznad obrva, tako da smo pretpostavljali da su oni bili bića koja su živela noću.“

Meri se nasmešila. „Pretpostavljam da se mnogo toga što ljudi zaključe kasnije ispostavi pogrešnim. Kaži mi šta misliš o ovome?“ Kucnula je kažiprstom po svojoj bradi.

Ponter je delovao kao da mu je neprijatno. „Sada znam da je to pogrešno, ali — “

„Da?“ — rekla je Meri.

Ponter je dlanom prešao preko dlaka na svojoj vilici, pokazujući joj da je potpuno ravna. „Mi nemamo tu izbočinu .., pa smo pretpostavljali...“

„Šta?“ — pitala je Meri.

„Pretpostavljali smo da to služi da spreči pljuvačku da curi. Vi imate jako mala usta, pa smo mislili da vam pljuvačka stalno curi napolje. A osim toga, vi imate manje mozgove od nas i... znaš, mentalno zaostalim osobama često curi pljuvačka, pa ...“

Meri se nasmejala. „Mili Bože“, rekla je. „Reci mi kad već govorimo o vilici, šta se dogodilo s tvojom?“

„Ništa“, rekao je Ponter. „Ona je ista kao što je bila.“

„Videla sam rentgenski snimak koji su ti uradili u bolnici“, rekla je Meri. „Tvoja donja vilica — tvoja vilična kost — na snimku se vidi da je na njoj urađen rekonstruktivni zahvat.“

„Oh, to“, rekao je Ponter, delujući kao da se izvinjava. „Dobio sam udarac u vilicu pre nekoliko stotina meseci.“

„Čime si udaren?“ — pitala je Meri. „Ciglom?“

„Pesnicom“, rekao je Ponter.

Meri je otvorila usta. „Znala sam da su Neandertalci snažni, ali — I za to je bio dovoljan samo jedan udarac?“

Ponter je klimnuo glavom.

„Sreća da nisi nastradao“, rekla je Meri.

„Obojica smo imali sreće — i onaj koji je udaren i onaj koji je udario.“

„Zašto te je neko udario?“

„Radilo se o jednoj glupoj raspravi“, rekao je Ponter. „Naravno da to nije trebalo da učini, i bilo mu je strašno žao. Ja sam odlučio da ga ne tužim; da sam to učinio, bilo bi mu suđeno za pokušaj ubistva.“

„Da li je zaista mogao da te ubije tim jednim jedinim udarcem?“

„Oh, da. Reagovao sam na vreme i podigao glavu, tako da me je udario u vilicu umesto posred lica. Da me je tu udario, mogao je da mi smrska lobanju.“

„Oh, Bože“, rekla je Meri.

„Bio je besan, ali ja sam ga izazvao. To je bila moja greška koliko i njegova.“

„Da li bi ti mogao da ubiješ nekoga golim rukama?“ — pitala je Meri.

„Naravno“, odgovorio je Ponter. „Pogotovu ako bih mu prišao s leđa.“ On je stegao prste i podigao ruke, pokazujući joj kako bi izveo udarac. „Mogao bih da nekome razbijem glavu kada bih mu ovo učinio otpozadi. A spreda, ako bih ga dobro udario posred grudi, mogao bih da mu iskidam srce“